O ŽENI, PRETKINJI
(posvećeno svim ženama iz naših porodica, iz kojih smo došli u ovaj svet)

∞
Jednog dana rano ujutru,
Tražila sam je u ormaru spavaće sobe.

Ne znam zbog čega, a možda je to bio samo san,
snevan u osvit zore pre buđenja.

Mislila sam da je tamo, zaboravljena, i da je dugo nisam videla.
Da se krije među haljinama, koje još mirišu na nju i čuvaju joj oblik tela.

I da me doziva, da mi da ključ od tajne,
One, o životu i smrti.

∞
Često hodam gradom tražeći je, zagledana u nepoznate žene na ulici.
Pramenje njihove kose koje leprša na vetru,
veje se pred mojim očima, ko zastava nepoznatog predela prošlih sećanja,
donoseći mirise nekih davnih, sretnih dana.

Oči im se sijaju, ko vode skrivenih, planinskih jezerca,
A ponekad se zamute od kiša, ko od suza, i pocepaju mi srce,
ko strela grudi srne.

Vitke kule belih stubova, čipkaju sad rubove ulica kojima su hodale,
uzdignute uvis, ko ruke čoveka koje žude da dosegnu Boga
i obećanu mu utehu.

Al me samo ruka neke neznanke,
dotakne u prolazu, pa nestane, dok ja pružim svoju i zagrlim prazninu.

∞
Uselila se iza pogleda moje dece, ko novi sjaj u njihovim očima,
Ušla im u kosti i očvrsla ih,
pobelela im dlake u kosi,
i spustila ivice usana ka zemlji,
ka sudbini, ka krugu života,
ko obruču prstena na ruci,
koji uvek iz svog kraja, uđe u početak,
I ko točak, krene ponovo u novi krug.

∞
U sobi gde je nekada boravila,
Sada vlada nebesni mir večnosti.
Pronađem je ponekad u tuđim pričama,
I na stranicama knjiga, napisanih rukom nepoznati ljudi,
Iz dalekih, meni, krajolika i boja kože.

Spomenuta još pre vekova i rođendana joj, ista, a ipak neka drugačija.
Postala je šapat kiše i tišina snega,
mir ranoga jutra i tuga sunca u odlasku,
I večna priča noćnog neba u mirno, avgustovsko leto.
Sveprisutna, a nestajuća,
ušla je tiho u priču, u stari album fotografija, u sećanja i legende.

∞
Tu je ona, verujem.
Izgubljena i ponovo pronađena,
anđeoskog lika i blaženog osmeha.

Hoda svodom iznad nas, u beskrajnoj povorci svetlosti duša,
Koracima i stazama, hiljade predaka pre nje.

Ponekad, dok spavam, okrzne mi obraz dodirom,
I ostavi trepavicu kraj kreveta
Da zamislim želju.

Proveri gene koje mi je predala na čuvanje,
Pa se vrati u večnost,
Zadovoljna.

I tamo...čeka me!

∞