(Nijanse vremena)

[…] Gledala sam u kutijicu koja je ležala na ispruženom dlanu jedne, ne baš najčistije, ruke sa crno lakiranim noktima.

„Uzmi“, reče mi devojka  sa kosom tamnoljubičaste boje, očiju uokvirenih  crnom olovkom i usnama  ko  modrim šljivama.  Bila je obučena u crnu odeću koja je ličila na pozorišni kostim.

„Šta je to“, upitala sam oklevajući u nastojanju  da prikrijem odvratnost koju sam osetila.

„To pravi  moja mama i prodaje na internetu“, reče mi ona.

„A šta je unutra“, upita Ana poskočivši sa stolice i prišavši nam. Pružila je ruku da dohvati kutijicu,  ali se devojčica vešto izmakla i odmahnula odrečno glavom.

„Ne može“, reče. „To je samo za  Lenu. Nije namenjeno nikom drugom.“

„Ma gluposti“, uvređeno  uzviknu Ana,  koju je to odbijanje posramotilo pred ostalima, narušivši njen imidž  glavnog vođe. „Šta je to specijalno unutra što niko ne sme da dodirne?“

Olja, kako se zvala devojčica koja se odskora pridružila našem razredu kao nova učenica i koju sam, upravo  na Anino insistiranje, pozvala na svoju rođendansku zabavu, mada nisam imala nikakvu želju da to uradim, pogleda me svojim svetlim, prodornim očima, istaknutim još više onim crnim kolutima, koji su valjda bili nezaobilazni deo njenog stila, i tajanstveno mi se nasmeši.

„Vreme“, reče značajno.

Svi prasnuše u smeh i  rasuše  se po sobi, već izgubivši intetres za scenu darivanja.

Olja je još uvek držala kutijicu na ispruženom dlanu i ja je gadljivo uzeh i odložih navrh  gomile ostalih poklona.

„Hvala“  promrmljala sam,  nastojeći da budem barem malo učtiva.

„Videćeš da će ti se dopasti“, reče ona.

„ Naravno“, dodadoh, pa otrčah da pojačam  muziku  i da se umešam u bučnu gomilu, koja je  veselo skakala i  igrala.

Proslava mog rođendana  bila je pravi uspeh.  Jedino mi se čililo da se Ana nije zabavljala. Posle one scene sa Oljom, povukla se i čitavo je veče stajala po strani. To baš i nije ličilo na nju. Bila je  navikla da uvek bude u centru  pažnje. Što se mene tiče, ja sam  sve to u tren oka  zaboravila. Nisam ni primetila da nakon nekog vremena nema više ni Olje ni Ane, ali  tu je, na moje oduševljenje, bio Stefan, momak  godinu-dve stariji od nas, dobro raspoložen i nasmejan, koji se celo  veče motao  oko mene. Sve devojke  su bile potajno zaljubljene u njega.

„Hej“, reče mi sada on, „baš je dobar ovaj  tvoj parti.“

Ja sam se srećno osmehnula i donela nam dva hladna piva iz kuhinje, pa smo celo veče nastavili da igramo zajedno. Noć je  bila na izmaku kad su zadnji gosti napustili  stan. Bila sam poprilično umorna, u glavi mi se mutilo i želela sam samo  da se bacim u krevet i odspavam.

U kuhinji sam našla Stefana. Glava mu je bila gurnuta u frižider.

„Zamisli“, rekao je sa osmehom, „ sve smo ti pojeli i popili.“

Uistinu, svuda naokolo vladala  je  pustoš i veliki nered.

„Nigde ni korice hleba“,Stefan  je još uvek  dovikivao iz kuhinje. „A ja sam tako gladan, ma medveda  bih pojeo.“

Sela sam na kauč i dohvatila kese sa poklonima tražeći unutra neku čokoladu ili kutiju bombona.

U ruke mi dopade mala  crvena kutijica sa mašnicom. Oljin poklon. Otvorila sam je i pogledala šta to ima unutra. U kutijici su se nalazile tri čokoladne bombonice.

„Hej“, povikah radosno, „Stefane, dođi vamo, našla sam čokoladu.

Stefan je dojurio i seo kraj mene pruživši nestrpljivo ruku da uzme jednu.

„Kuš“, smejući se, udarih ga po dlanu. „Ovo je vreme, rekla je Olja. Možda ga ne trebamo samo tako neozbiljno pojesti.“

Stefan se zakikota. „Hajde onda prvo ti“, reče. „Da vidim kako ćeš proći.“

Uzela sam jednu kuglicu i pogledala je. Na njoj je nešto bilo ispisano sitnim slovima, urezanim u čokoladu. Mirisala je primamljivo i ja je brzo stavih u usta. Čokolada sa ukusom nara topila mi se na jeziku. Bila je neverovatno slatka i ukusna. Htela sam da kažem Stefanu da je predvna, ali kad sam se okrenula ka njemu, njegov lik se najednaput  rasplinuo, razvukao i proredio,  ko da je postao samo dvodimenzionalna slika od  vodenih  tonova akvarela. Uplašena, htela sam da viknem, ali sve je oko mene brzo nestajalo.  Odjednom,  nađoh se u nekom sasvim drugačijem  ambijentu. Bila  sam  u prostoriji sa malo nameštaja,  koja je ličila na skromnu devojačku sobu iz nekog, davno prošlog, vremena.

Uplašena,  ustala sam i pojurila ka prozoru. Okolina mi je bio sasvim nepoznata. Videle su se kamenom popločane tesne ulice i sivi zidovi kuća, pocrneli od čađi,  sa zamračenim  prozorima. Pred ulazom stajala je kočija sa upregnutim konjima.   Gde sam to, pobogu?  Šta mi se dogodilo? Srce mi je uzbuđeno lupalo u grudima. Bila sam smrtno uplašena. Kakav je ovo trik, pitala sam se. Neka nova droga možda?

Pre no  što sam stigla da još nešto uradim, začulo se snažno lupanje na vratima prostorije. Već narednog trenutka, provalivši bravu, u sobu banuše  neki čudno obučeni vojnici u uniformama i sa oružjem u rukama:

„Hapsimo vas  u ime Njenog Visočanstva,  Kraljice Viktorije“, izdeklamova  njihov vođa i grubo me zgrabi za nadlakticu, vezujući mi ruke iza leđa.  Dok su me vukli ka vratima, uspela sam da bacim pogled na malo ogledalo u predsoblju. Na moj užas u mene je gladalo bledo lice uokvireno tamnoljubičastim pramenima kose i  modrim usnama. Olja,  pomislih užasnuto, ja sam postal Olja.  A zatim, od šoka,  sve  mi se zacrnilo  pred očima […].

***

“Stefane, koliko puta ti moram ponoviti priču da je Lena nestala dok smo bili na školskoj ekskurziji u Londonu. Niko je nije vidio nakon  ulaska u onaj muzej proslavljenih zločinaca.“

Stefan je nezadovoljno odmahivao glavom i mrštio se.

„Lažeš  bre Ana, kako te nije sramota. Hoćeš reći da sam ja lud, da sam sve sanjao. Nestala je nakon  što si je ti upoznala sa tom Oljom. Gde je uopšte ta cura? Ko da ju je zemlja progutala. “

Ana duboko uzdahnu i sede kraj njega. Bili su u njenoj kući i prepirali se već satima.

„Skotland Jard još uvek traga za Lenom”, reče ona. „To možeš da proveriš i sam.“

„Ništa ja tebi ne verujem. Ti si odnekuda dovela tu Olju i upoznala ih. Zatim je Lena nestala kad je uzela u ruke njen rođendanski poklon. Nikad niste zajedno otputovale za London.“

Ana uze svoj tablet,  nađe neku sliku i  pruži mu ured.

“Evo“, reče mu , „pogledaj.“

Pokazala  mu je fotografiju na kojoj su Lena i  ona pozirale u nekoj  prostoriji punoj  slika i vitrina sa neobičnim eksponatima, koje su zločinci koristili ko oružja.

“Tu smo nas dve, u muzeju posvećenom najvećim  kriminalnim umovima,  koje je Skotland Jard gonio kroz vekove. Nakon ove fotografije, jednostavno je nestala u gužvi posetilaca i nigde nisam mogla da je nađem.”

Stefan je ćutao i gledao u sliku.

„Je `l mi sada veruješ“, upita ga Ana nakon nekog vremena, gurnuvši ga laktom u rebra. „Znaš  da se niko od naših drugara ne seća nikakve Olje. Jedino je ti pamtiš. Ali, ponavljam ti, Olja ne postoji. Bio si pijan i nešto si pobrkao te večeri. Jasno mi je, svi smo potreseni zbog Leninog nestanka. Ali ova tvoja reakcija…plašiš me.“

Stefan je nije uopšte slušao. Buljio je širom razrogačenih očiju u tablet koji je držao u ruci. Ana i Lena, nasmejane, gledale su u oko kamere, dok je iza njih,  na zidu, visila  okačena slika koja je sada privukla svu njegovu pažnju. Slika je prikazivala jedno poznato lice, tamnoljubičaste kose, tamnih kolutova oko očiju  i modrih usana.

Olja. Bila je to Oljina slika u muzeju kriminalaca u Londonu.  Optužena je za ubistvo muževljeve  ljubavnice, pisalo je ispod slike. Otrovala ju je slatkišima. Egzekutirana  je na datum…pa bio je to tačno dan Leninog rođendana.  Samo stotinak i više  godina ranije.   

Ana se primače,  protumačivši pogrešno njegovo ćutanje i  polako uhvati i stegnu mu  ruku.

“Ja sam uvek tu za tebe, znaš”, prošaputa ona  tiho kraj njegovog uveta, „ Lena i nije bila baš tvoj tip, zar ne?“

 Stefan se okrenu i pogleda je zaprepašteno,  dok ga je u srcu obuzimao sve veći i veći užas.

„Šta si to učinila Leni?“, polako je prošaputao stegnutog grla.

„Hoćeš li možda čokoladicu“, upita ga Ana, naglo promenivši temu.  Na ispruženom dlanu držala je malu crvenu kutijicu sa mašnicom i smeškala mu se.