Lepa, šarena kutija iz Argentine bila je iznenađujuće laka dok sam je skidala sa police. Nije moguće, pomislila sam ljutito. Da li sam zaista zaboravila da kupim kafu? Kakav maler u ovo rano nedeljno jutro, koje sam nameravala da provedem u miru i tišini na kauču ispod ćebeta, sa knjigom u ruci. I, naravno, sa velikom šoljom mirisne, crne kafe.

 Opsovala sam i pogledala  kroz prozor. Kišno i vetrovito novembarsko jutro bilo je tmurno i neprivlačno. Mogla bi da svratim do gospođe Darinke na donjem spratu i pozajmimo malo kafe. Ona uvek rano ustaje. Ipak, zadržala bi me da je zajedno popijemo, a  nisam  bila raspoložena za  društvo. Darinku sam uvek volela, ali nisam imala ni najmanju želju da ponovo slušam priče o Mirku, njenom zabludelom sinu. Dobila ga je u kasnijim godinama i sama se o njemu brinula. Nažalost, bio je sušta suprotnost svome imenu. Uvek joj je pravio probleme. U poslednje vreme stalno je plakala. Nisam imala srca da to gledam, nemoćna da joj pomognem.

   Brzo sam ustala, zgrabila kaput u hodniku i obula čizme, pa istrčala iz stana dok se ne predomislim. Mala prodavnica,  otvorena i nedeljom, bila je samo nekoliko blokova dalje od moje zgrade. Gazila sam po blatu i opalom lišću, pazeći da se ne okliznem. Bilo je dosta rano i naselje je još spavalo. Hodala sam žurno, sa rukama u džepovima, podigavši kragnu  kaputa da se zaštitim od vetra. Siva izmaglica od  vlage, smoga i prljavštine obavijala je drveće i klupe i spuštala se na  igralište sa betonskim blokovima, koji  su ograđivali  i zatvarali  lavirint  staza i travnjaka. 

U prodavnici je nedeljom na blagajni radila supruga vlasnika. Bila je to punačka plavuša talasaste kose i lepih oblina, uvek našminkana i veselog temperamenta. Njen je grleni smeh  odzvanjao  prstorijom. Zavidela sam joj na tom raspoloženju, koje očigledno nisu mogle pokvariti ni novembarske kiše,  ni radna nedelja. Neki ljudi jednostavno znaju da uživaju u životu, bilo gde i bilo kada, mislila sam. Bezrazložna  radost koja je iz nje izbijala  nije zavisila od jutarnje kafe, kao u mom slučaju. Eh, ta moja mrzovolja.

Prodavnica nije bila tako glamurozna kao njena vlasnica. Mali prostor bio je ispunjen gondolama sa jeftinim, gusto poređanim proizvodima, frižiderima i zmijolikim produžnim kablovima, kao i neraspakovanim kartonskim kutijama sa robom. Unutra su bila još dva penzionera  koji su šapatom razgovarala kod hleba i peciva.

    „Samo kafu komšinice?“, upitala me je plavuša, razvlačeći svoje crvene usne u neodoljiv osmeh.

“Da, samo kafa.”

 Iza mene je iznenada nastao neki metež.

 Ruka kojom je žena kucala, zaustavi se, njen osmeh se ugasi, a lice poprimi zbunjeni izraz. Pre nego što sam se snašla, neko me je grubo gurnuo u stranu, a ispružena ruka sa pištoljem u njoj proletela je pored mog lica nišaneći u pravcu blagajne.

„Da se ​​niko nije makao“, viknuo je neko, glasom punim nervoze.

Polako sam se okrenula i ugledala tamnu ljudsku figuru. Bio je srednjeg rasta, mršav, obučen u patike, helanke i trenerku sa kapuljačom, dok je na glavu stavio  pletenu fantomku. Nervozno se premeštao s noge na nogu, dok se ruka u kojoj je držao pištolj vidno tresla.

“Ti”, obrati se ženi iza blagajne, “isprazni odmah kasu.”

Žena je tupo zurila u njega. Njena vedrina je nestala i sada se ispod slojeva šminke nazirao tužni, klovnovki umor, a crte njenog lica postale su pomalo banalne. Izgledala je kao potpuno druga osoba.

„Nema para“, rekla je polako. „Još je jutro i nedelja je.

„Lažeš“, viknuo je momak sa fantomkom i okrenuo se. Video je onu dvojicu staraca koji su sada stajali mirno, ruku opuštenih uz bokove. Preteći je  zamahnuo rukom, a zatim se okrenuo prema meni i uperio pištolj.

Pokazala  sam mu sitnu novčanicu koju sam držala u rukama i neprimetno slegnula ramenima, kao da želim da mu se izvinim zbog toga. Nisam ponela  novčanik.

Žena  je polako spustila  ruku ispod sedišta da nešto dohvati, trudeći se da je  napadač ne primeti, ali njen pogled je bio toliko ukočen, a mišići lica napeti, da je on, letimično  je iskosa pogledavši, shvatio njenu nameru. U jednom skoku našao se kraj nje, zgrabio joj ruku i izvukao je gore,  udarivši  njome o pult.

„Hoćeš da zoveš policiju, zar ne kujo?“, vikao je. „Sada ćeš videti svog boga.“

Kratkim  zamahom on ju je  snažno udario ručkom pištolja po licu. Žena se, ne ispustivši ni glasa, uhvatila rukom za glavu. Crveni trag krvi probio se kroz stisnute prste i kliznuo u tankom mlazu duž njih, kapajući  joj po bluzi.

    U međuvremenu, napadač je otvorio blagajnu i u džepove strpao ono što je našao unutra.

„Vidiš, evo tu su pare i od subote, lažljivice“, rekao je već sasvim bez kontrole, nervozno se cereći i mašući pištoljem.

Pokušala  sam da priđem bliže i pomognem ženi. Noge je više nisu držale, kolena su se savila i ona je polako skliznula leđima dole, uz zid, na pod  kraj pulta.

„Da se ​​nisi maknula“, prodrao se na mene napadač, mada mi je bio okrenut leđima. Činilo se da ima oči i na potiljku.

 Ja sam ipak instinktivno koraknula napred. Skočio je brzo u mom pravcu, ponovo zamahujući pištoljem. 

"Ne! Ne Mirko, nemoj“, viknula  sam u tom trenutku, iznenađena  i sama tim rečima i zvukom sopstvenog glasa. Moj uzvik je čudno odjeknuo u prostoriji .  Pokušala  sam da se sagnem,  izbegnem udarac i da mu pobegnem.

Napadač  je stao i zbunjeno se zagledao u mene očima koje su zračile mržnjom. Na trenutak je razmišljao o nečemu, a onda se približio tako blizu  da sam mogla da vidim petlje u tkanju njegove fantomke. Oteo mi je novčanicu iz ruke,  pljunuo me, zakoračio  unazad i držeći nas na nišanu,  stigao do izlaznih vrata i trčeći izjurio napolje.

***

„Svedoci kažu da ste vi prepoznali napadača“, rekao mi je policijski inspektor  nekih pola sata kasnije.

Ćutala sam izvesno vreme razmišljajući, a onda odlučno klimnula glavom.

"Da. Bio je to Mirko Jovanović, sin moje komšinice.“

„Kako ste sigurni u to?“

„Mladež  u obliku srca. Videla sam mladež na podlaktici ruke kojom je držao pištolj.“

Inspektor je nešto zapisao u notes.

   „Da li ste spremni da svedočite na sudu?

Opet sam klimnula.

Kasirka, glave povezane zavojem, pogledala me u čudu. Izbegla sam njen pogled. Malo dalje, mlada policajka uzimala je izjave od dvojice penzionera.

„ Bili smo udaljeni od gužve kod  blagajne.Videli smo da napadač ima pištolj, ali nam je gondola zaklonila pogled“, rekao je tihim, drhtavim glasom mlađi od njih dvojice.

Izašla sam iz radnje nakon što mi je inspektor zapisao podatke. Ponovo sam išla istom stazom nazad, kroz istu izmaglicu, prolazeći ispod senki drveća i zgrada. Glava mi je bila neobično laka, a noge teške. Vukla sam ih, hodajući polako, ko da nosim neizreciv teret.

Nisam uzela kafu, sinulo mi je iznenada.

Stigla sam do svoje zgrade, ušla i pokucala na vrata stana broj 6 na drugom spratu.  Otvorila mi je starija žena milog lica.

„O draga moja, baš je lepo što si došla“, rekla je.

Gospođa Darinka je bila u kućnom ogrtaču.

“Uđi, samo uđi.”

Bez reči sam sela sa njom za trpezarijski sto. Pristavila  je vodu za kafu, prokuvala je i sipala vrelu, crnu tečnost u moju šolju. Konačno, pomislila sam. Možda će mi sada sve biti  razumljvije.

„Imam celu kesicu, daću ti“, rekla je ljubazno. „Ja sam poranila, da pripremim Mirku doručak. Njega nema od juče, ali će sigurno stići uskoro.“

Ćutala sam i pila kafu.

„Nije on loš, znaš“, uzdahnula je gospođa Darinka. “On je samo veoma, veoma nesretan.”

Pogledala sam u njeno lice sa natečenim crvenim očima i tamnim podočnjacima. Uvek ista priča, pomislila sam, isti izgovori, ista samoobmana.

“Bila sam starija od drugih majki. Šta sam mogla, nikad nisam imala dovoljno, da mu dam ono što mu je trebalo.  Ostali roditelji… pa znaš već: letovanja, zimovanja, skupa odeća, kola. Ja nisam mogla to da mu omogućim.”

Pogledala sam u njene ruke. Imala je modrice oko zglobova.

„Sigurna sam da će biti bolje, gospođo Darinka“, rekla sam. „Nećete još dugo patiti.“

Ona me je začuđeno pogledala. Nekoliko  trenutaka sam mirno izdržala  njen pogled, a onda  okrenula glavu.

“Ako ti tako kažeš, dušo”, rekla je. „Nadam se da si u pravu.“

Da, znala sam da sam u pravu. Mirka će država  udaljiti na duže vreme zbog oružanog  napada i teške krađe. Ja sam se za to pobrinula. Pokušala sam da ubedim sebe da činim dobro delo. Ta fantomka, zar nije ona bila rad ovih ruku, koje sada leže na stolu ispred mene sa modrim narukvicama na koži. Ili ipak nije?

Jesam li postupila dobro, upitala sam sebe? Da li je to rešenje? Jesam li imala pravo na tako nešto?

Dok sam jutros išla prema prodavnici, spazila  sam Mirka kako se valja ispod jedne  klupe u parku. Bio je bez svesti, pijan, drogiran, ko zna šta. Kada sam se vraćala, on je još uvek ležao na istome  mestu. Nije se pomerio odatle.

 Ali kakve to veze ima? Svi su oni bili Mirko. Nezahvalni, bedni očajnici, koji uništavaju živote onih koji ih vole. Moj brat je bio takav. Potpuno isti. A gospođa Darinka je bila tako dobra prema meni kad mi je majka umrla od tuge i jada. Nikada joj to neću zaboraviti. Onda je dobila to dete. Čovek bi pomislio, sreća za nju. Oh, kakve li sreće.  Upropastio joj je  život, kao  moj brat, mojoj majci.

Svi  su oni Mirko, uveravala sam sebe- njen sin, moj brat i jutros ovaj neznanac sa pištoljem u radnji.  Deca zla. Neko ih mora ukloniti, na ovaj ili onaj način. Mirko je kaznu svakako zaslužio, nije važno zbog čega, zar ne?  Moja će savest biti čista, a Darinki ću vratiti nekadašnji mirni život.

 Zazvonilo je na vratima. Gospođa Darinka se prenula i ustala da otvori.

„Dobro jutro“, začula sam poznati glas policijskog inspektora u hodniku. „ Tražimo Mirka Jovanovića. Ja li kod kuće?’

Darinka: 

Žena plavih očiju i mlečno belog tena, bez pega i fleka,  sa prosedom kosom koja je nekada bila plava, a sada je  uglavnom začešljana u malu punđu na potiljku.  Nije debela, ali je punačkog tela, mekane kože, stomaka i grudi. Nekada je bila lepa i to se još vidi na njoj. Ima osmeh koji  ima moć da odmah smiri sugovornika. Majčinski tip žene, uvek se o nekome i nečemu brine, hrani nekoga, svog ili tuđeg, brine se o mačićima i kučićima lutalicama u okolini zgrade, ostavlja žito na  simsovima prozora za glube. U principu, voli sve što je živo, ima dar da  uzgoji voćke, biljke, da zamesi najlepšu pitu. Rad rukama i održavanje živih bića joj polazi izvanredno od ruke, bez napora i  uživa u tome.   Oči joj međutim potamne kada se  seti Mirka, svog sina. Od te pomisli  začas dobije izgled starice. Mnogo se obradovala kada se rodio, mada je bio začet iz  veze van braka, što je mnogo mučilo njenu dušu. Ali je bila presretna što će se sada ona brnuti o tom mekanom malom stvorenju i od njega načiniti čoveka. Međutim  Mirko ko da je nosio trn u srcu. Od samog početka, još dok je bio dete, nikada ničim nije bio zadovoljan. Kad bi napravila tortu, tražio je kolače, kada bi mu dala kolače, tražio je  supu i sve tako. Ona je počela da se trudi da mu u svemu ugodi, nesvesna da je upala u zamku  njegovih sve većih zahteva koji i nisu imali za cilj da  ona uspe u misiji da ga usreći. Tražio je trotinet, kada mu je to kupila  jedva skupivši malo novca sa strane, odbacio ga je  nezadovoljan i rekao da je on već dovoljno velik da vozi bicikl. I tako se lanac nastavio.

 Blaga narav, žena mekanе duše, dobra, patrijahalno vaspitavna, ali ipak submisivna. Mirka je rodila iz veze sa oženjenim muškarcem. Vezu je krila, gutala svoje  emocije, uvek je morala da se kontroliše i kad je bila devojka u kući strogog oca i kasnije. Rođena u manjem mestu, liberalno  društvo i vreme donelo je Darinki u mladosti mogućnost da se školuje i  osamostali, da bude slobodna i nezavisna. Sada  živi  sa ograničenim primanjama od skromne penzije i od rada svojih  deset prstiju.

Obradovala se što je postal majka, ali je osećaj krivice zbog začeća van braka i potisnuti  kompleks manje vrednosti kod nje  ostao. Sin je to još rano osetio i manipulisao je  tom njenom slabošću. Bio je večito nezadovoljan i večito je od nje nešto tražio, ako nije od nje onda od života.

Bila je osećajno stvorenje, volela je cveće, biljke i životinje i imala uvek toplu reč, toplu kiflicu i toplu kafu za svakoga. Svakom je bila draga, mada je niko nije primećivao, van tog konteksta ljubazne komšinice ili ranije, ljubazne koleginice.  Bila je udobna i  topla kao papuča koja se nakon što se pocepa, odbaci bez žaljenja.

Žena/Devojka:   Smeđokosa,, srednje visine i čvrstog tela ali nije mršava. Lepih crta i  sređenog izgleda, mada  se vidi po njoj da se posebno ne bavi time kako izgleda, pa je njena spoljašnost više rezultat   pedantnosti i higijene, nego želje za lepotom.  Obučena je sportski, uglavnom voli komforan stil oblačenja, sportsku eleganciju, ženstvenu odeću i štikle nosi povremeno samo sa povodom.  Od nakita  ima samo neupadljivi prsten i mali lančić sa priveskom  sa sentimentalnim značenjem (bio je majčin).  Ostavlja utisak  natprosečne intelegencije, međutim i socijalne  anksioznosti, što joj smeta da  izrazi u životu svoj puni potencijal- loše se oseća u gomili ljudi, izbegava da bude centar pažnje, ne voli sitne razgovore reda radi. Nema puno prijatelja, samo  jednu blisku prijateljicu sa kojom  ređe kontaktira  zbog toga što  su im se putevi tazišli, ona živi sama i samostalna je, drugarica  ima muža i troje dece i uvek je zauzeta. Rodbinu prezire iz nekih svojih dubljih razloga. Emotivne veze izbegava,  boji se da će biti povređena, zbog čega je relativno hladna u odnosima sa muškarcima i  brzo se to prekida. Uglavnom  dozvoljava  veze na inicijativu muškarca, sama ne  preduzima  ništa.  U njoj postoji neprepoznata skrivena ljutnja prema muškom rodu zbog loše slike o njima koju je stekla u detinjstvu i mladosti (otac, brat). Prema ženama je takođe hladna i ne učestvuje u njihovim malim „ženskim ludostima“ i druženjima. U kolektivu je poštuju, ali  su prema njoj  i njenom postojanju ravnodušni.  Od skora tu radi i  čovek koji je bio  prijatelj njenog brata iz detinjstva.  Mada nerado, nekolkiko puta je prihvatila njegov poziv za kafu na pauzi. Mada je to uradila sa otporom, na njegovo insistiranje, provela se dobro, čak i uživala, a to sebi ne želi da prizna.  Ljuti se na sebe zbog tog “propusta” i  planira da ga uskoro distancira od sebe.

Rođena i izrasla u nefunkcionalnoj porodici, brat narkoman  nasilnog i destruktivnog ponašanjaik. Otac je bio pijanica, srećom po porodicu  mlad je umro. Majka se borila da  izvede dvoje dece na put, ali je stariji sin emotivno, fizički i finansijski slomio. 
Sin i majka umiru ubrzo jedno za drugim, sin od prevelike doze, majka od  tuge za njim. Devojka je na pragu zrelosti, u ranim dvadesetim ostala sama, pa je morala da sama izbori svoj put kroz život.   Jaka je i izdržljiva ali  njen posttraumatski sindrom  ostaje neprepoznat i nelečen.  
U njoj ključa potisnuti bes, koji ona prilično dobro transformiše u neku vrstu konstruktivne  energija:  uči, stvara, živi sama od male majčine penzije i uspeva da  završi fakultet  i da nađe dobar posao.   Darinka joj je jedina mirna luka i jedina joj pruža neku vrstu  majčinske ljubavi, sve dok se i njoj ne rodi dečak. Nakon toga veza postoji, ali nije tako bliska.  Devojka, sad već žena u tridesetim  živi prilično povučeno, bez prijatelja.  U trenutku napada, potisnuta agresivnost iz nje  izbija i transformiše je u neku vrstu osvetnika, a Mirko postaje target

Mirko: 

Visok i mršav mlad čovek na pragu dvadesetih. Tamna kovrdžava kosa u krupnim talasima, malo duža ali ne  duga, neuredna.  Crte lica pravilne, oči krupne i nekako setne, usta lepo oblikovana i malo punija.  Mladić klasične  lepote,   androginog  izgleda,  koji svojim izgledom privlači pažnju i muškaraca i žena.  Od kada zna za sebe nosi  neku potisnutu anksioznost, nemir u duši. Nešto ga muči i ne da mu mira, a korene tog osećanja ne može da otkrije.  Navikao je da za sve krivi majku i njenu odluku da ga donese na svet u uslovima koji su daleko gori od njegovih očekivanja.  Privlači ga  lagodan život, život bez teškog rada i truda. Ne želi da se oko ičega sam potrudi, ne želi da se bori. Oseća da ga je sudbina izneverila, život i ljudi prevarili, da mu svako nešto duguje. To osećanje opravdava njegovu potrebu da prema skoro svakome bude grub i  bezobrazan. 

Njegova seksualna iskustva su  retka i još više zbunjujuća. Krije od svih, pa čak i od samog sebe da je u pubertetu imao  „čudan“ kontakt sa jednim starijim  muškarcem  dobro pozicioniranim i poznatim u umetničkim krugovima. O tome ne želi da razmišlja, potiskuje sećanje  na tu epizodu prema kojoj ima  ambivalentna osećanja.

Izgubio je sve kontakte sa prijateljima iz osnovne i srednje škole, koji su produžili dalje.  Počeo je polako da se druži sa  ološem iz okoline. Preko tih kontakta  dolazi do neke sitne love, koju sve češće počinje da koristi da bi  kupio drogu. Na pragu je da postane ozbiljniji narkoman, trenutno je to u početnoj fazi. Zbog toga  je počeo da se kod kuće ponaša čak nasilno prema majci, što je njoj donelo nove bessane noći provedene u plakanju.

Slabog karaktera, razmaženo dete koje odrasta sa popustljivom majkom koju još u detinjstvu počinje emocionalno da zlostavlja, mučeći je tako što pojačava njen kompleks krivice da bi doio od nje sve što želi.  Porodica lišena autoriteta oca brzo propada, a Mirkova početna devijacija ličnosti  prelazi  maltene u  sociopatiju.   Nije sasvim bezosećajan, ali ne može da izađe iz zatvorenog kruga samoobmane i uvek bira najlakši odgovor-da je neko drugi kriv za njegovo teško stanje. Krišom  od majke saznaje ime oca. To je čovek prilično imućan, koji sa svojom drugom ženom  i njihovo dvoje dece živi život  na visokoj nozi. Mirko ga neko vreme prati i tog dana uoči napada na Mirko  nalazi društvo među sebi sličnima, sve samim emocionalno oštećenim ljudima koje svoje zadovolstvo  ublažuju  nekom zavisnošću.  Ne radi ništa, ne studira, počinje već sa sitnijim krađama i prevarama i već je zabrazdio u kandžama droge

Kasirka:

Žena   ne prvi pogled zadovoljna sobom i svojim životom, može se reći čak zaljubljena u život. Hedonista, uživa u  svim doživljajima čula.  Višak  svoje energije i  libido izražava kroz napadan izgled i šminku, platinasto plava kosa, tesna odeća, crvene usne.

U suštini, njena preterana veselost skriva  razočaranje životom.  Smatrala je sebe lepoticom  čije su ambicije  počinjale sa nastupom na nekoj bini, pa dalje, čak do Holivuda. Umesto glamura i   scana sa  blještavim svetlom na kojima bi bila u centru pažnje, i sa publikom koja bi ju obožavala, završila je sa sitnim trgovcem prekupcem, koji je dugi niz godina  bio prekupac žita, kompira i druge slične robe. Vikende je provodio  po selima u unutrašnjosti i po silosima i mavgacinima sa  robom, dok je ona kod kuće listala  ženske časopise, lakirala nokte  u crveno ko krv, bojila kosu i uzdisala gledajući nastup Zvezda grande na TV-u.

Bila je umorna od života, zaista umorna nakon dugih godina  krvavog rada u prašini skladišta, između paketa u kartonima i  mišjim izmetom.   Muž je zahtevao da ona radi nedeljom, da ne bi praznična  denavnica išla u ruke nekom od zaposlenih. Nije želela da se preda. Uskoro će napuniti 50. Htela je da bar još jednom izvede neki trik  i životu pokaže ko je gazda.  Prijavila bi se za neki od ovih šou programa gde se peva, ali zna da će najutiti muža. Hvata mu namršteni pogled kada na slavama i svadbama ustane i zapeva.  Svatovima teku sline, je’ l moraš baš to da radiš, pita je kad dođu kući.

***