Author Archives: The Connector

MORALNA DILEMA

Lepa, šarena kutija iz Argentine bila je iznenađujuće laka dok sam je skidala sa police. Nije moguće, pomislila sam ljutito. Da li sam zaista zaboravila da kupim kafu? Kakav maler u ovo rano nedeljno jutro, koje sam nameravala da provedem u miru i tišini na kauču ispod ćebeta, sa knjigom u ruci. I, naravno, sa velikom šoljom mirisne, crne kafe.

 Opsovala sam i pogledala  kroz prozor. Kišno i vetrovito novembarsko jutro bilo je tmurno i neprivlačno. Mogla bi da svratim do gospođe Darinke na donjem spratu i pozajmimo malo kafe. Ona uvek rano ustaje. Ipak, zadržala bi me da je zajedno popijemo, a  nisam  bila raspoložena za  društvo. Darinku sam uvek volela, ali nisam imala ni najmanju želju da ponovo slušam priče o Mirku, njenom zabludelom sinu. Dobila ga je u kasnijim godinama i sama se o njemu brinula. Nažalost, bio je sušta suprotnost svome imenu. Uvek joj je pravio probleme. U poslednje vreme stalno je plakala. Nisam imala srca da to gledam, nemoćna da joj pomognem.



   Brzo sam ustala, zgrabila kaput u hodniku i obula čizme, pa istrčala iz stana dok se ne predomislim. Mala prodavnica,  otvorena i nedeljom, bila je samo nekoliko blokova dalje od moje zgrade. Gazila sam po blatu i opalom lišću, pazeći da se ne okliznem. Bilo je dosta rano i naselje je još spavalo. Hodala sam žurno, sa rukama u džepovima, podigavši kragnu  kaputa da se zaštitim od vetra. Siva izmaglica od  vlage, smoga i prljavštine obavijala je drveće i klupe i spuštala se na  igralište sa betonskim blokovima, koji  su ograđivali  i zatvarali  lavirint  staza i travnjaka.

U prodavnici je nedeljom na blagajni radila supruga vlasnika. Bila je to punačka plavuša talasaste kose i lepih oblina, uvek našminkana i veselog temperamenta. Njen je grleni smeh  odzvanjao  prstorijom. Zavidela sam joj na tom raspoloženju, koje očigledno nisu mogle pokvariti ni novembarske kiše,  ni radna nedelja. Neki ljudi jednostavno znaju da uživaju u životu, bilo gde i bilo kada, mislila sam. Bezrazložna  radost koja je iz nje izbijala  nije zavisila od jutarnje kafe, kao u mom slučaju. Eh, ta moja mrzovolja.

Prodavnica nije bila tako glamurozna kao njena vlasnica. Mali prostor bio je ispunjen gondolama sa jeftinim, gusto poređanim proizvodima, frižiderima i zmijolikim produžnim kablovima, kao i neraspakovanim kartonskim kutijama sa robom. Unutra su bila još dva penzionera  koji su šapatom razgovarala kod hleba i peciva.



    „Samo kafu komšinice?“, upitala me je plavuša, razvlačeći svoje crvene usne u neodoljiv osmeh.

“Da, samo kafa.”

 Iza mene je iznenada nastao neki metež.

 Ruka kojom je žena kucala, zaustavi se, njen osmeh se ugasi, a lice poprimi zbunjeni izraz. Pre nego što sam se snašla, neko me je grubo gurnuo u stranu, a ispružena ruka sa pištoljem u njoj proletela je pored mog lica nišaneći u pravcu blagajne.

„Da se ​​niko nije makao“, viknuo je neko, glasom punim nervoze.

Polako sam se okrenula i ugledala tamnu ljudsku figuru. Bio je srednjeg rasta, mršav, obučen u patike, helanke i trenerku sa kapuljačom, dok je na glavu stavio  pletenu fantomku. Nervozno se premeštao s noge na nogu, dok se ruka u kojoj je držao pištolj vidno tresla.

“Ti”, obrati se ženi iza blagajne, “isprazni odmah kasu.”

Žena je tupo zurila u njega. Njena vedrina je nestala i sada se ispod slojeva šminke nazirao tužni, klovnovki umor, a crte njenog lica postale su pomalo banalne. Izgledala je kao potpuno druga osoba.

„Nema para“, rekla je polako. „Još je jutro i nedelja je.

„Lažeš“, viknuo je momak sa fantomkom i okrenuo se. Video je onu dvojicu staraca koji su sada stajali mirno, ruku opuštenih uz bokove. Preteći je  zamahnuo rukom, a zatim se okrenuo prema meni i uperio pištolj.

Pokazala  sam mu sitnu novčanicu koju sam držala u rukama i neprimetno slegnula ramenima, kao da želim da mu se izvinim zbog toga. Nisam ponela  novčanik.

Žena  je polako spustila  ruku ispod sedišta da nešto dohvati, trudeći se da je  napadač ne primeti, ali njen pogled je bio toliko ukočen, a mišići lica napeti, da je on, letimično  je iskosa pogledavši, shvatio njenu nameru. U jednom skoku našao se kraj nje, zgrabio joj ruku i izvukao je gore,  udarivši  njome o pult.

„Hoćeš da zoveš policiju, zar ne kujo?“, vikao je. „Sada ćeš videti svog boga.“

Kratkim  zamahom on ju je  snažno udario ručkom pištolja po licu. Žena se, ne ispustivši ni glasa, uhvatila rukom za glavu. Crveni trag krvi probio se kroz stisnute prste i kliznuo u tankom mlazu duž njih, kapajući  joj po bluzi.



    U međuvremenu, napadač je otvorio blagajnu i u džepove strpao ono što je našao unutra.
„Vidiš, evo tu su pare i od subote, lažljivice“, rekao je već sasvim bez kontrole, nervozno se cereći i mašući pištoljem.
Pokušala  sam da priđem bliže i pomognem ženi. Noge je više nisu držale, kolena su se savila i ona je polako skliznula leđima dole, uz zid, na pod  kraj pulta.
„Da se ​​nisi maknula“, prodrao se na mene napadač, mada mi je bio okrenut leđima. Činilo se da ima oči i na potiljku.
 Ja sam ipak instinktivno koraknula napred. Skočio je brzo u mom pravcu, ponovo zamahujući pištoljem. 
"Ne! Ne Mirko, nemoj“, viknula  sam u tom trenutku, iznenađena  i sama tim rečima i zvukom sopstvenog glasa. Moj uzvik je čudno odjeknuo u prostoriji .  Pokušala  sam da se sagnem,  izbegnem udarac i da mu pobegnem.
Napadač  je stao i zbunjeno se zagledao u mene očima koje su zračile mržnjom. Na trenutak je razmišljao o nečemu, a onda se približio tako blizu  da sam mogla da vidim petlje u tkanju njegove fantomke. Oteo mi je novčanicu iz ruke,  pljunuo me, zakoračio  unazad i držeći nas na nišanu,  stigao do izlaznih vrata i trčeći izjurio napolje.
 
***
„Svedoci kažu da ste vi prepoznali napadača“, rekao mi je policijski inspektor  nekih pola sata kasnije.
Ćutala sam izvesno vreme razmišljajući, a onda odlučno klimnula glavom.
"Da. Bio je to Mirko Jovanović, sin moje komšinice.“
„Kako ste sigurni u to?“
„Mladež  u obliku srca. Videla sam mladež na podlaktici ruke kojom je držao pištolj.“
Inspektor je nešto zapisao u notes.
   „Da li ste spremni da svedočite na sudu?

Opet sam klimnula.

Kasirka, glave povezane zavojem, pogledala me u čudu. Izbegla sam njen pogled. Malo dalje, mlada policajka uzimala je izjave od dvojice penzionera.

„ Bili smo udaljeni od gužve kod  blagajne.Videli smo da napadač ima pištolj, ali nam je gondola zaklonila pogled“, rekao je tihim, drhtavim glasom mlađi od njih dvojice.

Izašla sam iz radnje nakon što mi je inspektor zapisao podatke. Ponovo sam išla istom stazom nazad, kroz istu izmaglicu, prolazeći ispod senki drveća i zgrada. Glava mi je bila neobično laka, a noge teške. Vukla sam ih, hodajući polako, ko da nosim neizreciv teret.

Nisam uzela kafu, sinulo mi je iznenada.

Stigla sam do svoje zgrade, ušla i pokucala na vrata stana broj 6 na drugom spratu.  Otvorila mi je starija žena milog lica.

„O draga moja, baš je lepo što si došla“, rekla je.

Gospođa Darinka je bila u kućnom ogrtaču.

“Uđi, samo uđi.”

Bez reči sam sela sa njom za trpezarijski sto. Pristavila  je vodu za kafu, prokuvala je i sipala vrelu, crnu tečnost u moju šolju. Konačno, pomislila sam. Možda će mi sada sve biti  razumljvije.

„Imam celu kesicu, daću ti“, rekla je ljubazno. „Ja sam poranila, da pripremim Mirku doručak. Njega nema od juče, ali će sigurno stići uskoro.“

Ćutala sam i pila kafu.

„Nije on loš, znaš“, uzdahnula je gospođa Darinka. “On je samo veoma, veoma nesretan.”

Pogledala sam u njeno lice sa natečenim crvenim očima i tamnim podočnjacima. Uvek ista priča, pomislila sam, isti izgovori, ista samoobmana.

“Bila sam starija od drugih majki. Šta sam mogla, nikad nisam imala dovoljno, da mu dam ono što mu je trebalo.  Ostali roditelji… pa znaš već: letovanja, zimovanja, skupa odeća, kola. Ja nisam mogla to da mu omogućim.”

Pogledala sam u njene ruke. Imala je modrice oko zglobova.

„Sigurna sam da će biti bolje, gospođo Darinka“, rekla sam. „Nećete još dugo patiti.“

Ona me je začuđeno pogledala. Nekoliko  trenutaka sam mirno izdržala  njen pogled, a onda  okrenula glavu.

“Ako ti tako kažeš, dušo”, rekla je. „Nadam se da si u pravu.“

Da, znala sam da sam u pravu. Mirka će država  udaljiti na duže vreme zbog oružanog  napada i teške krađe. Ja sam se za to pobrinula. Pokušala sam da ubedim sebe da činim dobro delo. Ta fantomka, zar nije ona bila rad ovih ruku, koje sada leže na stolu ispred mene sa modrim narukvicama na koži. Ili ipak nije?

Jesam li postupila dobro, upitala sam sebe? Da li je to rešenje? Jesam li imala pravo na tako nešto?

Dok sam jutros išla prema prodavnici, spazila  sam Mirka kako se valja ispod jedne  klupe u parku. Bio je bez svesti, pijan, drogiran, ko zna šta. Kada sam se vraćala, on je još uvek ležao na istome  mestu. Nije se pomerio odatle.

 Ali kakve to veze ima? Svi su oni bili Mirko. Nezahvalni, bedni očajnici, koji uništavaju živote onih koji ih vole. Moj brat je bio takav. Potpuno isti. A gospođa Darinka je bila tako dobra prema meni kad mi je majka umrla od tuge i jada. Nikada joj to neću zaboraviti. Onda je dobila to dete. Čovek bi pomislio, sreća za nju. Oh, kakve li sreće.  Upropastio joj je  život, kao  moj brat, mojoj majci.

Svi  su oni Mirko, uveravala sam sebe- njen sin, moj brat i jutros ovaj neznanac sa pištoljem u radnji.  Deca zla. Neko ih mora ukloniti, na ovaj ili onaj način. Mirko je kaznu svakako zaslužio, nije važno zbog čega, zar ne?  Moja će savest biti čista, a Darinki ću vratiti nekadašnji mirni život.

 Zazvonilo je na vratima. Gospođa Darinka se prenula i ustala da otvori.

„Dobro jutro“, začula sam poznati glas policijskog inspektora u hodniku. „ Tražimo Mirka Jovanovića. Ja li kod kuće?’

LIKOVI IZ PRIČE “MORALNA DILEMA”

Darinka: 

Žena plavih očiju i mlečno belog tena, bez pega i fleka,  sa prosedom kosom koja je nekada bila plava, a sada je  uglavnom začešljana u malu punđu na potiljku.  Nije debela, ali je punačkog tela, mekane kože, stomaka i grudi. Nekada je bila lepa i to se još vidi na njoj. Ima osmeh koji  ima moć da odmah smiri sugovornika. Majčinski tip žene, uvek se o nekome i nečemu brine, hrani nekoga, svog ili tuđeg, brine se o mačićima i kučićima lutalicama u okolini zgrade, ostavlja žito na  simsovima prozora za glube. U principu, voli sve što je živo, ima dar da  uzgoji voćke, biljke, da zamesi najlepšu pitu. Rad rukama i održavanje živih bića joj polazi izvanredno od ruke, bez napora i  uživa u tome.   Oči joj međutim potamne kada se  seti Mirka, svog sina. Od te pomisli  začas dobije izgled starice. Mnogo se obradovala kada se rodio, mada je bio začet iz  veze van braka, što je mnogo mučilo njenu dušu. Ali je bila presretna što će se sada ona brnuti o tom mekanom malom stvorenju i od njega načiniti čoveka. Međutim  Mirko ko da je nosio trn u srcu. Od samog početka, još dok je bio dete, nikada ničim nije bio zadovoljan. Kad bi napravila tortu, tražio je kolače, kada bi mu dala kolače, tražio je  supu i sve tako. Ona je počela da se trudi da mu u svemu ugodi, nesvesna da je upala u zamku  njegovih sve većih zahteva koji i nisu imali za cilj da  ona uspe u misiji da ga usreći. Tražio je trotinet, kada mu je to kupila  jedva skupivši malo novca sa strane, odbacio ga je  nezadovoljan i rekao da je on već dovoljno velik da vozi bicikl. I tako se lanac nastavio.

 Blaga narav, žena mekanе duše, dobra, patrijahalno vaspitavna, ali ipak submisivna. Mirka je rodila iz veze sa oženjenim muškarcem. Vezu je krila, gutala svoje  emocije, uvek je morala da se kontroliše i kad je bila devojka u kući strogog oca i kasnije. Rođena u manjem mestu, liberalno  društvo i vreme donelo je Darinki u mladosti mogućnost da se školuje i  osamostali, da bude slobodna i nezavisna. Sada  živi  sa ograničenim primanjama od skromne penzije i od rada svojih  deset prstiju.

Obradovala se što je postal majka, ali je osećaj krivice zbog začeća van braka i potisnuti  kompleks manje vrednosti kod nje  ostao. Sin je to još rano osetio i manipulisao je  tom njenom slabošću. Bio je večito nezadovoljan i večito je od nje nešto tražio, ako nije od nje onda od života.

Bila je osećajno stvorenje, volela je cveće, biljke i životinje i imala uvek toplu reč, toplu kiflicu i toplu kafu za svakoga. Svakom je bila draga, mada je niko nije primećivao, van tog konteksta ljubazne komšinice ili ranije, ljubazne koleginice.  Bila je udobna i  topla kao papuča koja se nakon što se pocepa, odbaci bez žaljenja.

Žena/Devojka:   Smeđokosa,, srednje visine i čvrstog tela ali nije mršava. Lepih crta i  sređenog izgleda, mada  se vidi po njoj da se posebno ne bavi time kako izgleda, pa je njena spoljašnost više rezultat   pedantnosti i higijene, nego želje za lepotom.  Obučena je sportski, uglavnom voli komforan stil oblačenja, sportsku eleganciju, ženstvenu odeću i štikle nosi povremeno samo sa povodom.  Od nakita  ima samo neupadljivi prsten i mali lančić sa priveskom  sa sentimentalnim značenjem (bio je majčin).  Ostavlja utisak  natprosečne intelegencije, međutim i socijalne  anksioznosti, što joj smeta da  izrazi u životu svoj puni potencijal- loše se oseća u gomili ljudi, izbegava da bude centar pažnje, ne voli sitne razgovore reda radi. Nema puno prijatelja, samo  jednu blisku prijateljicu sa kojom  ređe kontaktira  zbog toga što  su im se putevi tazišli, ona živi sama i samostalna je, drugarica  ima muža i troje dece i uvek je zauzeta. Rodbinu prezire iz nekih svojih dubljih razloga. Emotivne veze izbegava,  boji se da će biti povređena, zbog čega je relativno hladna u odnosima sa muškarcima i  brzo se to prekida. Uglavnom  dozvoljava  veze na inicijativu muškarca, sama ne  preduzima  ništa.  U njoj postoji neprepoznata skrivena ljutnja prema muškom rodu zbog loše slike o njima koju je stekla u detinjstvu i mladosti (otac, brat). Prema ženama je takođe hladna i ne učestvuje u njihovim malim „ženskim ludostima“ i druženjima. U kolektivu je poštuju, ali  su prema njoj  i njenom postojanju ravnodušni.  Od skora tu radi i  čovek koji je bio  prijatelj njenog brata iz detinjstva.  Mada nerado, nekolkiko puta je prihvatila njegov poziv za kafu na pauzi. Mada je to uradila sa otporom, na njegovo insistiranje, provela se dobro, čak i uživala, a to sebi ne želi da prizna.  Ljuti se na sebe zbog tog “propusta” i  planira da ga uskoro distancira od sebe.

Rođena i izrasla u nefunkcionalnoj porodici, brat narkoman  nasilnog i destruktivnog ponašanjaik. Otac je bio pijanica, srećom po porodicu  mlad je umro. Majka se borila da  izvede dvoje dece na put, ali je stariji sin emotivno, fizički i finansijski slomio. 
Sin i majka umiru ubrzo jedno za drugim, sin od prevelike doze, majka od  tuge za njim. Devojka je na pragu zrelosti, u ranim dvadesetim ostala sama, pa je morala da sama izbori svoj put kroz život.   Jaka je i izdržljiva ali  njen posttraumatski sindrom  ostaje neprepoznat i nelečen.  
U njoj ključa potisnuti bes, koji ona prilično dobro transformiše u neku vrstu konstruktivne  energija:  uči, stvara, živi sama od male majčine penzije i uspeva da  završi fakultet  i da nađe dobar posao.   Darinka joj je jedina mirna luka i jedina joj pruža neku vrstu  majčinske ljubavi, sve dok se i njoj ne rodi dečak. Nakon toga veza postoji, ali nije tako bliska.  Devojka, sad već žena u tridesetim  živi prilično povučeno, bez prijatelja.  U trenutku napada, potisnuta agresivnost iz nje  izbija i transformiše je u neku vrstu osvetnika, a Mirko postaje target

Mirko: 

Visok i mršav mlad čovek na pragu dvadesetih. Tamna kovrdžava kosa u krupnim talasima, malo duža ali ne  duga, neuredna.  Crte lica pravilne, oči krupne i nekako setne, usta lepo oblikovana i malo punija.  Mladić klasične  lepote,   androginog  izgleda,  koji svojim izgledom privlači pažnju i muškaraca i žena.  Od kada zna za sebe nosi  neku potisnutu anksioznost, nemir u duši. Nešto ga muči i ne da mu mira, a korene tog osećanja ne može da otkrije.  Navikao je da za sve krivi majku i njenu odluku da ga donese na svet u uslovima koji su daleko gori od njegovih očekivanja.  Privlači ga  lagodan život, život bez teškog rada i truda. Ne želi da se oko ičega sam potrudi, ne želi da se bori. Oseća da ga je sudbina izneverila, život i ljudi prevarili, da mu svako nešto duguje. To osećanje opravdava njegovu potrebu da prema skoro svakome bude grub i  bezobrazan. 

Njegova seksualna iskustva su  retka i još više zbunjujuća. Krije od svih, pa čak i od samog sebe da je u pubertetu imao  „čudan“ kontakt sa jednim starijim  muškarcem  dobro pozicioniranim i poznatim u umetničkim krugovima. O tome ne želi da razmišlja, potiskuje sećanje  na tu epizodu prema kojoj ima  ambivalentna osećanja.

Izgubio je sve kontakte sa prijateljima iz osnovne i srednje škole, koji su produžili dalje.  Počeo je polako da se druži sa  ološem iz okoline. Preko tih kontakta  dolazi do neke sitne love, koju sve češće počinje da koristi da bi  kupio drogu. Na pragu je da postane ozbiljniji narkoman, trenutno je to u početnoj fazi. Zbog toga  je počeo da se kod kuće ponaša čak nasilno prema majci, što je njoj donelo nove bessane noći provedene u plakanju.



Slabog karaktera, razmaženo dete koje odrasta sa popustljivom majkom koju još u detinjstvu počinje emocionalno da zlostavlja, mučeći je tako što pojačava njen kompleks krivice da bi doio od nje sve što želi.  Porodica lišena autoriteta oca brzo propada, a Mirkova početna devijacija ličnosti  prelazi  maltene u  sociopatiju.   Nije sasvim bezosećajan, ali ne može da izađe iz zatvorenog kruga samoobmane i uvek bira najlakši odgovor-da je neko drugi kriv za njegovo teško stanje. Krišom  od majke saznaje ime oca. To je čovek prilično imućan, koji sa svojom drugom ženom  i njihovo dvoje dece živi život  na visokoj nozi. Mirko ga neko vreme prati i tog dana uoči napada na Mirko  nalazi društvo među sebi sličnima, sve samim emocionalno oštećenim ljudima koje svoje zadovolstvo  ublažuju  nekom zavisnošću.  Ne radi ništa, ne studira, počinje već sa sitnijim krađama i prevarama i već je zabrazdio u kandžama droge

Kasirka:

Žena   ne prvi pogled zadovoljna sobom i svojim životom, može se reći čak zaljubljena u život. Hedonista, uživa u  svim doživljajima čula.  Višak  svoje energije i  libido izražava kroz napadan izgled i šminku, platinasto plava kosa, tesna odeća, crvene usne.

U suštini, njena preterana veselost skriva  razočaranje životom.  Smatrala je sebe lepoticom  čije su ambicije  počinjale sa nastupom na nekoj bini, pa dalje, čak do Holivuda. Umesto glamura i   scana sa  blještavim svetlom na kojima bi bila u centru pažnje, i sa publikom koja bi ju obožavala, završila je sa sitnim trgovcem prekupcem, koji je dugi niz godina  bio prekupac žita, kompira i druge slične robe. Vikende je provodio  po selima u unutrašnjosti i po silosima i mavgacinima sa  robom, dok je ona kod kuće listala  ženske časopise, lakirala nokte  u crveno ko krv, bojila kosu i uzdisala gledajući nastup Zvezda grande na TV-u.

Bila je umorna od života, zaista umorna nakon dugih godina  krvavog rada u prašini skladišta, između paketa u kartonima i  mišjim izmetom.   Muž je zahtevao da ona radi nedeljom, da ne bi praznična  denavnica išla u ruke nekom od zaposlenih. Nije želela da se preda. Uskoro će napuniti 50. Htela je da bar još jednom izvede neki trik  i životu pokaže ko je gazda.  Prijavila bi se za neki od ovih šou programa gde se peva, ali zna da će najutiti muža. Hvata mu namršteni pogled kada na slavama i svadbama ustane i zapeva.  Svatovima teku sline, je’ l moraš baš to da radiš, pita je kad dođu kući.

***

GRIŽNJA  SAVESTI

„Ja, samo smo ja, i moje seme, krivi za sve“, mislila je, dok je po cele noći ležala budna među sebi sličnima, a ipak različitima. Nije mogla da spava. U nju je, jednostavno, ušao taj crv, i eto, otada nije imala mira. Sumnjala je da je zadnja iz svog starog, plemenitog roda.

Davno je sve počelo, prisećala se, još sa nekom njenom prabakom i jednim drvetom. Ta je bila baš podatna i našla se pri ruci, a zatim i nekako upala u tu ruku, pa ju je ruka prinela ustima, tim lepim ustima, kojima se bez trunke razmišljanja, podala sva sočna i puna spoznaje.

I tako, kad su zubi, iz tih čuvenih usta, odgrizli jedan zalogaj, sudbina sveta i ljudi bila je zanavek zapečaćena. Ništa više nikada neće biti isto, ko što je bilo nekada.

Photo by Jan Kopu0159iva on Pexels.com

Eh, da je onda bio tu ovaj crv, pa da ih burgija. Crv sumnje. Ali ne, ništa se nije isprečilo na put plana one zmijurine. Lilit. Kakva paklena osvetnica. Klizila je, zmijolikog tela, po drvetu gde su rasli i zatim slatkim rečima sludela onu naivnu devojku, a plod semena njenih predaka, iskoristila, da bi postigla svoj zli cilj. A kakav cilj može odbačena žena imati, osim da upropasti muškarca koji ju je odbacio zbog druge.

Mučio se milenijumima njen rod  sa tom teškom karmom predaka. Ljudi su možda i zaboravili, ali njeni preci nisu. Prenosili su priču sa ploda na plod.

Kada su je sada ubrali i doneli u ovaj veliki market, rešila je da žrtvuje sebe i iskupi svoje pretke. U blizini njene korpe, bilo je puno alata. Ove noći, svi će saslušati njenu priču, hladni ko metal. Porota. Ako je proglase krivom, što je nosila u sebi seme izdajica, čekić će to potvrditi udarcem o sto, a sekira će je raspolutiti i baciti u đubre. Žrtvovaće se za sve. Zatvoriće krug koji se iznova ponavlja otkad je sveta i veka.

I bi ko što beše naumila. Presuda je bila jednoglasna, čekić je lupio, a sekira oštricom poletela ka njoj. Ali umesto da je prepolovi na dve, ona slučajno dokači uže o koje je visila korpa sa jabukama i preseče ga.

Jabuke, među kojima i ona, zadnja iz svoje vrste, padoše na pod i otkotrljaše se. Ona izlete ispod vrata pravo u neko dvorište, pod njušku radoznalog praseta.

Photo by Dmitry Sidorov on Pexels.com

“Ne, ne”, pomisli, ali prase je već zagrize i proguta.

„Bože, pa ja sam sasvim golo“ pomisli ono najednom, “ A povrh toga sam roze, a blatnjavo, ko prava svinja. Uzgajaju me da bi me pojeli i od mene napravili čvarke“, shvati ono, ne mogavši se načuditi, otkud su mu se sva ta saznanja, odjednom pojavila u glavi.

Videlo je najedanput ceo svet sasvim drugačijim očima.

„Mora da je to zbog one jabuke “, mislilo je prase, dok je u žurbi, trčeći kratkim  nožicama,  kidisalo ka rupi u ogradi, bežeći sa farme u slobodu.

ZAMENA

(Nijanse vremena)

[…] Gledala sam u kutijicu koja je ležala na ispruženom dlanu jedne, ne baš najčistije, ruke sa crno lakiranim noktima.

„Uzmi“, reče mi devojka  sa kosom tamnoljubičaste boje, očiju uokvirenih  crnom olovkom i usnama  ko  modrim šljivama.  Bila je obučena u crnu odeću koja je ličila na pozorišni kostim.

„Šta je to“, upitala sam oklevajući u nastojanju  da prikrijem odvratnost koju sam osetila.

„To pravi  moja mama i prodaje na internetu“, reče mi ona.

„A šta je unutra“, upita Ana poskočivši sa stolice i prišavši nam. Pružila je ruku da dohvati kutijicu,  ali se devojčica vešto izmakla i odmahnula odrečno glavom.

„Ne može“, reče. „To je samo za  Lenu. Nije namenjeno nikom drugom.“

„Ma gluposti“, uvređeno  uzviknu Ana,  koju je to odbijanje posramotilo pred ostalima, narušivši njen imidž  glavnog vođe. „Šta je to specijalno unutra što niko ne sme da dodirne?“

Olja, kako se zvala devojčica koja se odskora pridružila našem razredu kao nova učenica i koju sam, upravo  na Anino insistiranje, pozvala na svoju rođendansku zabavu, mada nisam imala nikakvu želju da to uradim, pogleda me svojim svetlim, prodornim očima, istaknutim još više onim crnim kolutima, koji su valjda bili nezaobilazni deo njenog stila, i tajanstveno mi se nasmeši.

„Vreme“, reče značajno.

Svi prasnuše u smeh i  rasuše  se po sobi, već izgubivši intetres za scenu darivanja.

Olja je još uvek držala kutijicu na ispruženom dlanu i ja je gadljivo uzeh i odložih navrh  gomile ostalih poklona.

„Hvala“  promrmljala sam,  nastojeći da budem barem malo učtiva.

„Videćeš da će ti se dopasti“, reče ona.

„ Naravno“, dodadoh, pa otrčah da pojačam  muziku  i da se umešam u bučnu gomilu, koja je  veselo skakala i  igrala.

Proslava mog rođendana  bila je pravi uspeh.  Jedino mi se čililo da se Ana nije zabavljala. Posle one scene sa Oljom, povukla se i čitavo je veče stajala po strani. To baš i nije ličilo na nju. Bila je  navikla da uvek bude u centru  pažnje. Što se mene tiče, ja sam  sve to u tren oka  zaboravila. Nisam ni primetila da nakon nekog vremena nema više ni Olje ni Ane, ali  tu je, na moje oduševljenje, bio Stefan, momak  godinu-dve stariji od nas, dobro raspoložen i nasmejan, koji se celo  veče motao  oko mene. Sve devojke  su bile potajno zaljubljene u njega.

„Hej“, reče mi sada on, „baš je dobar ovaj  tvoj parti.“

Ja sam se srećno osmehnula i donela nam dva hladna piva iz kuhinje, pa smo celo veče nastavili da igramo zajedno. Noć je  bila na izmaku kad su zadnji gosti napustili  stan. Bila sam poprilično umorna, u glavi mi se mutilo i želela sam samo  da se bacim u krevet i odspavam.

U kuhinji sam našla Stefana. Glava mu je bila gurnuta u frižider.

„Zamisli“, rekao je sa osmehom, „ sve smo ti pojeli i popili.“

Uistinu, svuda naokolo vladala  je  pustoš i veliki nered.

„Nigde ni korice hleba“,Stefan  je još uvek  dovikivao iz kuhinje. „A ja sam tako gladan, ma medveda  bih pojeo.“

Sela sam na kauč i dohvatila kese sa poklonima tražeći unutra neku čokoladu ili kutiju bombona.

U ruke mi dopade mala  crvena kutijica sa mašnicom. Oljin poklon. Otvorila sam je i pogledala šta to ima unutra. U kutijici su se nalazile tri čokoladne bombonice.

„Hej“, povikah radosno, „Stefane, dođi vamo, našla sam čokoladu.

Stefan je dojurio i seo kraj mene pruživši nestrpljivo ruku da uzme jednu.

„Kuš“, smejući se, udarih ga po dlanu. „Ovo je vreme, rekla je Olja. Možda ga ne trebamo samo tako neozbiljno pojesti.“

Stefan se zakikota. „Hajde onda prvo ti“, reče. „Da vidim kako ćeš proći.“

Uzela sam jednu kuglicu i pogledala je. Na njoj je nešto bilo ispisano sitnim slovima, urezanim u čokoladu. Mirisala je primamljivo i ja je brzo stavih u usta. Čokolada sa ukusom nara topila mi se na jeziku. Bila je neverovatno slatka i ukusna. Htela sam da kažem Stefanu da je predvna, ali kad sam se okrenula ka njemu, njegov lik se najednaput  rasplinuo, razvukao i proredio,  ko da je postao samo dvodimenzionalna slika od  vodenih  tonova akvarela. Uplašena, htela sam da viknem, ali sve je oko mene brzo nestajalo.  Odjednom,  nađoh se u nekom sasvim drugačijem  ambijentu. Bila  sam  u prostoriji sa malo nameštaja,  koja je ličila na skromnu devojačku sobu iz nekog, davno prošlog, vremena.

Uplašena,  ustala sam i pojurila ka prozoru. Okolina mi je bio sasvim nepoznata. Videle su se kamenom popločane tesne ulice i sivi zidovi kuća, pocrneli od čađi,  sa zamračenim  prozorima. Pred ulazom stajala je kočija sa upregnutim konjima.   Gde sam to, pobogu?  Šta mi se dogodilo? Srce mi je uzbuđeno lupalo u grudima. Bila sam smrtno uplašena. Kakav je ovo trik, pitala sam se. Neka nova droga možda?

Pre no  što sam stigla da još nešto uradim, začulo se snažno lupanje na vratima prostorije. Već narednog trenutka, provalivši bravu, u sobu banuše  neki čudno obučeni vojnici u uniformama i sa oružjem u rukama:

„Hapsimo vas  u ime Njenog Visočanstva,  Kraljice Viktorije“, izdeklamova  njihov vođa i grubo me zgrabi za nadlakticu, vezujući mi ruke iza leđa.  Dok su me vukli ka vratima, uspela sam da bacim pogled na malo ogledalo u predsoblju. Na moj užas u mene je gladalo bledo lice uokvireno tamnoljubičastim pramenima kose i  modrim usnama. Olja,  pomislih užasnuto, ja sam postal Olja.  A zatim, od šoka,  sve  mi se zacrnilo  pred očima […].

***

“Stefane, koliko puta ti moram ponoviti priču da je Lena nestala dok smo bili na školskoj ekskurziji u Londonu. Niko je nije vidio nakon  ulaska u onaj muzej proslavljenih zločinaca.“

Stefan je nezadovoljno odmahivao glavom i mrštio se.

„Lažeš  bre Ana, kako te nije sramota. Hoćeš reći da sam ja lud, da sam sve sanjao. Nestala je nakon  što si je ti upoznala sa tom Oljom. Gde je uopšte ta cura? Ko da ju je zemlja progutala. “

Ana duboko uzdahnu i sede kraj njega. Bili su u njenoj kući i prepirali se već satima.

„Skotland Jard još uvek traga za Lenom”, reče ona. „To možeš da proveriš i sam.“

„Ništa ja tebi ne verujem. Ti si odnekuda dovela tu Olju i upoznala ih. Zatim je Lena nestala kad je uzela u ruke njen rođendanski poklon. Nikad niste zajedno otputovale za London.“

Ana uze svoj tablet,  nađe neku sliku i  pruži mu ured.

“Evo“, reče mu , „pogledaj.“

Pokazala  mu je fotografiju na kojoj su Lena i  ona pozirale u nekoj  prostoriji punoj  slika i vitrina sa neobičnim eksponatima, koje su zločinci koristili ko oružja.

“Tu smo nas dve, u muzeju posvećenom najvećim  kriminalnim umovima,  koje je Skotland Jard gonio kroz vekove. Nakon ove fotografije, jednostavno je nestala u gužvi posetilaca i nigde nisam mogla da je nađem.”

Stefan je ćutao i gledao u sliku.

„Je `l mi sada veruješ“, upita ga Ana nakon nekog vremena, gurnuvši ga laktom u rebra. „Znaš  da se niko od naših drugara ne seća nikakve Olje. Jedino je ti pamtiš. Ali, ponavljam ti, Olja ne postoji. Bio si pijan i nešto si pobrkao te večeri. Jasno mi je, svi smo potreseni zbog Leninog nestanka. Ali ova tvoja reakcija…plašiš me.“

Stefan je nije uopšte slušao. Buljio je širom razrogačenih očiju u tablet koji je držao u ruci. Ana i Lena, nasmejane, gledale su u oko kamere, dok je iza njih,  na zidu, visila  okačena slika koja je sada privukla svu njegovu pažnju. Slika je prikazivala jedno poznato lice, tamnoljubičaste kose, tamnih kolutova oko očiju  i modrih usana.

Olja. Bila je to Oljina slika u muzeju kriminalaca u Londonu.  Optužena je za ubistvo muževljeve  ljubavnice, pisalo je ispod slike. Otrovala ju je slatkišima. Egzekutirana  je na datum…pa bio je to tačno dan Leninog rođendana.  Samo stotinak i više  godina ranije.   

Ana se primače,  protumačivši pogrešno njegovo ćutanje i  polako uhvati i stegnu mu  ruku.

“Ja sam uvek tu za tebe, znaš”, prošaputa ona  tiho kraj njegovog uveta, „ Lena i nije bila baš tvoj tip, zar ne?“

 Stefan se okrenu i pogleda je zaprepašteno,  dok ga je u srcu obuzimao sve veći i veći užas.

„Šta si to učinila Leni?“, polako je prošaputao stegnutog grla.

„Hoćeš li možda čokoladicu“, upita ga Ana, naglo promenivši temu.  Na ispruženom dlanu držala je malu crvenu kutijicu sa mašnicom i smeškala mu se.

Suzana Kamberova: Lilit, I mesto na konkursu “Jedno drvo, jedna priča”

BELEG's avatarBELEG

Uzbuđen, uočio sam mrlju na planeti koju sam rutinski posmatrao teleskopom. Podesih kamere na auto-mod. Za nekoliko dana dokumentovao sam događaje ko na filmskoj traci. Mrlja je rasla, a oko nje su se dešavale promene; tlo se menjalo. Uvećao sam slike. Ono što sam ugledao, zaprepastilo me je. Drvo. Oko drveta, zelena vegetacija i reka koja teče. Na drvetu, crveni plodovi. Jabuke.

Mora da sam lud, pomislih. Pogledah ponovo. U krošnji se nešto kretalo. Nešto ko – zmija.

Planeta je bila stenoviti krš i prašina. Promene su započele bez jasnog razloga.

Pogledah u Lilit koja je unosila podatake u centralni kompjuter. Oči su joj danima bile crvene i natečene. Njen verenik, Adam, iščezao je bez traga, brodom u svemir. Nakon nekog vremena, primetili smo ovu planetu, u sistemu sličnom našem.

Prišao sam joj. Lilit je upisivala genetski kod u kompjuter. Učini mi se da mašina radi po nepoznatom programu. Lilit…

View original post 94 more words

KAKO PIŠEM

Triptih

Deo prvi: VOZOVI 

Photo by Elena Saharova on Pexels.com

Dođemo ponekad slučajno na stanicu i uđemo u voz. Možda imamo kofer, torbu, a možda nismo ništa poneli sa sobom. Jednostavno, iz nekog nama misterioznog razloga,  zakoračimo po peronu, popnemo se uz stepenice vagona, uđemo u kupe i krenemo. Krenemo na put u nepoznato.

Zamislimo da u džepu imamo kartu za sve linije sveta i pasoš za sve granice. Možemo putovati beskrajno dugo i neverovatno daleko. Ne znamo gde smo se uputili. To nas i ne  interesuje. Krajnja stanica nije važna, jedino je putovanje od značaja.  

Voz nas nosi ka nekom svom, nama nepoznatom cilju. Nekad nas tamo vuče radoznalost, nekad osećanja, sećanja ili  tajnovitost. Možda smo krenuli, da bi otkrili šta to čeka na kraju svakog puta.

Prepustili smo  lokomotivi da vodi, hukti i žuri, a mi, zavaljeni u naslon sedišta, posmatramo život dok promiče ko na filmskoj traci, ispresecan pravougaonim okvirima prozora kupea.

Ne razmišljamo o ničemu. Ni o prošlosti, ni o budućnosti, ni o nama samima.  Sklapamo slike od isečaka, od vizija i prikaza, od trenutaka, ukradenih očima nevidljivog posmatrača.

 Nakon  dugih, ispresecanih šina i  čvorova njihovog spajanja i razdvajanja, silazimo iz našeg voza i uranjamo u gužvi na stanici. Tu sve ključa od života. Gubimo se, isčezavamo u masi ljudi. Rastanci i sastanci oko nas, lica nasmejana, lica uplakana. Lica, koja beže od samih sebe ili žure u susret novim početcima. Lica povratnika sa dugih putovanja, koja se vraćaju  sopstvenim početcima. Lica koja samo kruže, beskrajno kruže istom orbitom, ko da ih se ništa od svega ovoga ne dotiče,  vukući  se kroz sumrak perona i nestajući u izmaglici, ravnodušni i lenji ko Mesečina. Svako od njih sa  svojom pričom.

Možemo da siđemo s voza bilo gde. Da iznenada promenimo liniju i pravac kretanja. Da se popnemo u neki drugi voz i odemo u nepoznato. I tako, kombinujemo. Presedamo. Povodimo se za šarmom trenutka, za šapatom intuicije. Za slikom ili bojom, ponekad za mirisom ili snom. I sledimo tragove. Nagoveštaje. Znake. Ljude.

Nikad ne znamo gde nas nosi put, koju priču pratimo, a koju ćemo da ispričamo na kraju. Kao i misao, proletimo kroz šumu reči i zagrabimo nekoliko rukama. Pa ih onda slažemo, ulepšavamo, da bi izraili neizrecivo.

Možemo stići daleko na Istok, pa se onda uputiti ka Jugu, pa opet skrenuti u suprotnom pravcu, ka Severu. Sunce, vetar, kiša, led i belina snega.

Planinske prevoje zamenjuje ravnica, cvetne livade, žitna polja. Krećemo se i putujemo predelima koje stvaramo sami, pa ih onda otkrivamo, dok nepomično sedimo u kupeu posmatrajući krajolik. Suprotnosti koje se slevaju u jedno, gubeći svoje osobeno, kroz to neprekidno kretanje nas, koji ih spajamo. Svaka slika stvori neku misao, želju, osećanje. A onda voz stane, siđemo na nepoznatu stanicu, pa opet krenemo drugim vozom, u drugom pravcu, puni slatkih očekivanja.

Pisac, to je taj usamljeni čovek na peronu. Putnik, koji traga za odgovorima,  putujući  imaginarnim vozovima po zamršenim i ukrštenim linijama unutrašnjih i spoljašnjih svetova.

Deo drugi: PROSTORI

Photo by Kayley Dlugos on Pexels.com

Slike i  pisana reč, vizuelno i verbalno, su se u meni uvek pretakali jedno u drugo.   Reč ulazi u sliku, ko što sunčeva svetlost ulazi kroz prozor u prostor sobe,   ispunivši  je i  stvorivši  jedinstvenu, tom prostoru svojstvenu,  atmosferu, satkanu od svetla, boja i formi.

Atmosfera ja važan deo svakog umetničkog dela, vizuelnog ili pisanog. Ona nas prva obuzme, ponese i uvuče u narativ priče. Njen senzibilitet je ono što nam se odmah dopadne ili nas odbije. Svaka slika ima svoju priču,  rekao je neko.   Nakon nastanka, utisnuvši se u svest posmatrača, slika stvara svoju sasvim novu priču.  Koliko posmatrača, toliko različitih priča.  

 Posebno mesto u toj galeriji zauzimaju slike praznih prostora. Šta je to u njima što privlači posmatrača?  Verovatno baš ono što im nedostaje – ljudske figure i predmeti. Život.  Priča je tu ispričana samo atmosferom – prazninom ograđenog prostora, igrom svetla i sjene po njegovim zidovima (dobra i zla u priči), skladom ili neskladom boja (emocija glavnih junaka), širinom ili skučenošću, dimenzijama, formama,  nagoveštajem  misterije  gubitka, konačnosti i praznine,  za koju podozrevamo  da je  nekada bila puna života,  ljudi i stvari.  Sve je to nestalo u prolaznosti  sveta,  ostavljajući svoj energetski otisak u  atmosferi prostora kojeg  su ispunjavali (dimenzija vremena).

 Volim putovati u mislima tim oslikanim prostorima i  opisujući ih, nijansirajući utisak i osećanja koje izazivaju u meni, stvarati priče od njihovih praznina i atmosfera. 

 Slike unutrašnjih prostora  simboliziraju nesvesno,  unutrašnje puteve koji vode u samo središte  duše slikara ili pisca. Slike vanjskih  prostora i predela, su  priče o čovekovom mestu u Univerzumu i beskraju večnosti.

Deo treći: JA I PISANJE

Photo by Suzy Hazelwood on Pexels.com

Nikada nisam nameravala da se bavim pisanjem.  Čitala sam uvek puno i uživala u knjigama. Moja veština čitanja  starija je od mog  prvog sećanja, čak  i od prvih zuba,  kaže porodično predanje.  Slova i biblioteke su me privlačile od malih nogu, daleko više od jela i kuhinje. Možda  je to trebalo da me osvesti i  bude moj putokaz kod životnih odluka, ali sam  ja prvo  dograbila  bojice i  crtala bez prestanka, što je još jedan dokaz,  da su pećinske slike zaista prve knjige čovečanstva.

Volela  sam da slikam.  I pokraj toga,  ne obazirući se na sve te uporne znakove kraj puta,  završila sam velike škole za ozbiljne ljude, ko što je bilo razumno i očekivano.  To me je odvelo i dugo zadržalo daleko od sveta mašte, boja i slova. 

Nakon  dugih godina kalupljenja kroz module obrazovnih programa svih vrsta i stepena, konačno sam postala gotov proizvod spreman za korisnu, društvenu upotrebu.  Naoružana specifičnim znanjem, ko neki vojnik, zaglibila sam se u blato hladne  i sumorne realnosti,  predajući se svetoj dužnosti spasioca sveta i ljudi.  A ono što oči vojnika vide, posivi  nekada sve boje. Blok se zatvorio i retko kada mi ponovo dolazio u ruke. Boje su se osušile u fijokama,  odbačena platna požutela od vazduha i prašine. Prizori iz mašte postale su  nenaslikane slike. A vreme je uvek nekud žurilo, isticalo, nestajalo, neumoljivo me vukući ka budućnosti.

Ali šta je budućnost? Postoji li ona negde? Kojim se putem stiže do nje?

Čitanje,  ko veran drug iz detinjstva koji nas ne napušpta ni u dobru ni u zlu, pratilo me je na tom putu u obećanu i isplaniranu budućnost. Hvala Bogu što je stvorio  pisce, i hvala njima  na neiscrpnoj, stvaralačkoj energiji. Ne želim ni da pomislim, kakav bi svet bio da nije pisaca. Knjige su godinama bile  moj kompas i štap u šetnji kroz unutrašnje i spoljašnje svetove. Ponekad bi mi se u glavi  pojavili izlomljeni delovi neke čudne priče. Pokušala  bi da ih sastavim u celinu, ali su se uvek raspadale ko kule od peska u dodiru sa malo vode t.j. papira.

 Tako sam odustala i pisala povremeno o stvarima vezanim za profesiju. Priče o telu i prirodi. I biohemijskim procesima.   Ponaked bi  tamo utrčala neka neobuzdana, odbegla reč, kojoj  tu nije  bilo mesto. Stručni tekst je hladan ko pihtija iz frižidera. Snobovski  se ograđuje od  svega maštovitog. Beži od fikcije,  ko od neuglednih rođaka. Ali, ja sam volela da se njime poigravam. Da ga izazivam. Da mešam suvoparne podatke i romantične priče, do granice dozvoljenog.  Malo pomalo, u napisanom je bilo sve manje nauke, a sve više priča.

 I tako  je sve  skoro neprimetno produžilo dalje.

Prestala sam da priče smišljam u glavi. Njih tamo nije  bilo.  Stizale bi u nju nekim misterioznim putevima iz duše, gde god ona obitavala. I već su bile  napisane. Samo su falila slova i hitri prsti, da bi postale vidljive i ugledale svet. I krenule u potragu za čitaocima, koji su i ne znajući, tražili upravo njih.

Pisanje se otad neprestano bavi samnom, ko što kaže profesor Tadić.  Bez povoda i najave  neki detalj mi privuče pažnju, dok zamišljeno hodam  ulicom ili  marketom; pojavi mi se neka reč u mislima, neki nepoznati  lik izroni mi pred očima, a od njih  se zatim isplete  ceo jedan svet koji jednostavno mora izaći na videlo.

Kad sklopim oči, ugledam tajanstvena vrata iza kojih postoji  čitav jedan nepoznati univerzum i čeka me. Ključ držim u ruci.  Kada zakoračim preko  praga predamnom se pojavi  scena, a na njoj glumci, ko na pozornici,  kada se podigne zavesa. I radnja jednostavno krene…

Tako započinje svaka  priča.  Nabasali smo neočekivano na nju u jednom određenom trenutku i ona nezaustavivo teče dalje, ko reka. Moram je ispričati, ko zna zašto. Koračam njenim tokom, nekad lakše, nekad teže, ko  Livingston kroz prašume, u potrazi za  izvorom Nila.

Priče  su tu, čekaju nas da ih nađemo i oživimo. Protagonisti su stvrni u onoj meri u  kojoj  smo i mi sami. Sve o njima mi već znamo. Ili barem naslućujemo.  Posmatramo ih iz  svih mogućih  perspektiva, skidamo im sloj po sloj  bića, ko ljuske sa glavice luka, dok ih ne obnažimo  do kraja.  Tada smo na samom izvoru. Izvoru suštine i misterije života.

U  pričama, ja sam autor i glumac,  publika i režiser. Alfa i omega  tog izmišljenog sveta, daleko negde u svemiru, koji možda jeste nečija stvarnost. Ko zna, možda u  tom drugom svetu neko upravo piše priču o nama, pomerajući nas  ko figure šaha po crno-beloj tabli.  

Sve je uvek moguće. Pisanje je magija stvaranja.

U ime oca

Nova knjiga u izdanju Centra za komunikacijske studije i istraživanja

(CEKOMS) – Beograd i Kreativnog pisanja

[…] U mom sećanju, postoji to parče neba, gde noću treperi beskrajni broj zvezda. Pogled je spektakularan. Kaže se da je to najzvezdanije nebo u celoj Evropi. Pamtim kako u detinjstvu, u letnja predvečerja, gledam ushićeno gore ka nebu. Čini se, da su tamo iznad mene rasposlani milioni i milioni zvezda. Ima ih kao i petlja u Brigitinom tkanju. Vekovima i milenijumima, vasiona ih plete i raspliće. Trepere iznad ovog parčeta sveta, nemi svedoci mnogih događaja, pokolenja i sudbina. Daleki i mirni, uvek ravnodušni, uvek spokojni.

Tu, ispod tih zvezda, pre više od osamdeset godina, započinje ova priča. To je priča o jednom običnom čoveku i njegovom životnom putu. Priča kao i mnoge druge, o borbi sa životom i potrazi čoveka za samim sobom. Taj čovek, junak ove knjige, moj je otac. Petlja u čvoru iz koje je nastala moja petlja. Ovo je priča o jednom čvoru u beskonačnom broju drugih, sličnih i različitih, utisnutih u tkanje vremena […]

VREMENSKA ZAGONETKA


„Sutrašnji dan“,
Reče mi jednom davno baka,
 „Uvek je,
Onaj najlepši 
u  našem životu.
Uvijen  ko poklon,  
Ko paket blistavih zvezda,
u  mastilo  noći.“
         *
„Sutrašnji dan“, 
Kliznu ona češalj,
 kroz posedelu  joj kosu,
„Nikad  ne dolazi,
Umakne nam pred kraj, 
U  večernjim senkama Istoka,
U crti horizonta  Zapada,
Gde  Budućnost živi,
Ko lepa devojka,
Sakrivena,
Ispod sedam vela čežnje.
I niko joj još, 
lice vidio nije,
A priča se,
da je prekrasno,
Jer  ga krade,
Najljepšim devojkama sveta,
Dok  po peronima života,
čekaju voz za sutra“.
            *
„Sutrašnji dan“,
Obrisa baka  ruž, boje ustajalog vina, 
sa upalih obraza, 
„ I ne  naslućujemo  danas,
Dok o njemu razmišljamo, 
grizući  čvrstim zubima,
crvljive jabuke na dohvatu ruke,
Snevajući,
o mirisu narandža  sa ulica Juga,
gde  se Sunce kupa,
za laku noć“ .
         *
„Danas je..“,
skinu  ona tanku košulju od platna,
sa uvelih grudi i koščatih ramena, 
„..samo još jedno jednostavno,
 jučerašnje sutra,
ali nikada,  sutrašnji dan,
koji  hirovito beži,
i okreće,
nama u lice,
svoju tarot kartu,
Luda  zakoračila,
preko ruba ambisa,
Već  u nepoznato, ljepše,  
Zamišljeno  sutra“.
              *
„U ljevoj ruci mi je Mjesec“,
reče prživši dlan ka  tami,
„U desnoj stane  Sunce“,
Okrenu drugi  ka svetlu zore,
„Pa onda ponovo,  
Ravnoteža,
Krug života,
I sve iz početka,
U beskrajnom prostoru Vremena,
preko beskraja neba,
skakućemo  sa zvezde  na zvezdu, 
Ispod spuštenih nam trepavica.
Ne bi li pronašli, 
gde sutrašnji dan živi.“
             *
„Jer, zapamti“,
Pogleda me baka,
zadnjim sjajem u tamnim joj očima,
„U snovima još samo,
Mi  ne shvatamo,
Lice Budućnosti odavno nas je,
gledalo iz ogledala,
I sutrašnji dan, 
nikad neće doći,
Danas.“

ŽENA, PRETKINJA

Photo by Dhyamis Kleber on Pexels.com
O ŽENI, PRETKINJI
(posvećeno svim ženama iz naših porodica, iz kojih smo došli u ovaj svet)

∞
Jednog dana rano ujutru,
Tražila sam je u ormaru spavaće sobe.

Ne znam zbog čega, a možda je to bio samo san,
snevan u osvit zore pre buđenja.

Mislila sam da je tamo, zaboravljena, i da je dugo nisam videla.
Da se krije među haljinama, koje još mirišu na nju i čuvaju joj oblik tela.

I da me doziva, da mi da ključ od tajne,
One, o životu i smrti.

∞
Često hodam gradom tražeći je, zagledana u nepoznate žene na ulici.
Pramenje njihove kose koje leprša na vetru,
veje se pred mojim očima, ko zastava nepoznatog predela prošlih sećanja,
donoseći mirise nekih davnih, sretnih dana.

Oči im se sijaju, ko vode skrivenih, planinskih jezerca,
A ponekad se zamute od kiša, ko od suza, i pocepaju mi srce,
ko strela grudi srne.

Vitke kule belih stubova, čipkaju sad rubove ulica kojima su hodale,
uzdignute uvis, ko ruke čoveka koje žude da dosegnu Boga
i obećanu mu utehu.

Al me samo ruka neke neznanke,
dotakne u prolazu, pa nestane, dok ja pružim svoju i zagrlim prazninu.

∞
Uselila se iza pogleda moje dece, ko novi sjaj u njihovim očima,
Ušla im u kosti i očvrsla ih,
pobelela im dlake u kosi,
i spustila ivice usana ka zemlji,
ka sudbini, ka krugu života,
ko obruču prstena na ruci,
koji uvek iz svog kraja, uđe u početak,
I ko točak, krene ponovo u novi krug.

∞
U sobi gde je nekada boravila,
Sada vlada nebesni mir večnosti.
Pronađem je ponekad u tuđim pričama,
I na stranicama knjiga, napisanih rukom nepoznati ljudi,
Iz dalekih, meni, krajolika i boja kože.

Spomenuta još pre vekova i rođendana joj, ista, a ipak neka drugačija.
Postala je šapat kiše i tišina snega,
mir ranoga jutra i tuga sunca u odlasku,
I večna priča noćnog neba u mirno, avgustovsko leto.
Sveprisutna, a nestajuća,
ušla je tiho u priču, u stari album fotografija, u sećanja i legende.

∞
Tu je ona, verujem.
Izgubljena i ponovo pronađena,
anđeoskog lika i blaženog osmeha.

Hoda svodom iznad nas, u beskrajnoj povorci svetlosti duša,
Koracima i stazama, hiljade predaka pre nje.

Ponekad, dok spavam, okrzne mi obraz dodirom,
I ostavi trepavicu kraj kreveta
Da zamislim želju.

Proveri gene koje mi je predala na čuvanje,
Pa se vrati u večnost,
Zadovoljna.

I tamo...čeka me!

∞

NOVINA

Photo by Artem on Pexels.com
NOVINA

Sanjala sam,
da je moj život ko novina,
koju držim u rukama.
Sivi otisak olova na tankom papiru,
požutelom od godina.

Naslovi,  masnih, debelih slova,
 sa značenjem,
kraćem od jednog treptaja.
Najave velikih i slavnih događaja,
primamljivi slogani
i šarene reklame,
da bi kupili ovo izdanje 
iz štamparije Života.

Kakav se to meni dan pogodio?

Suvoparne prve strane, 
sasvim banalne i sive,
vesti iz okruženja i kod kuće.
A onda, dalje,
vrhunac,
svetla budućnosti i napretka,
i uzbuđenje  nagoveštaja.  

Pa srednja,  dvokrilna,
sa slikama u boji.
Razbibriga i veselje,
strast i radost,
i okus večite svetkovine,
I sreće koja traje.

A dalje, 
vratiš se u krug ka polaznoj tački.
Nakon vrha, sve je ređe 
i sve je već viđeno.

Trudi se da mi pažnju zadrži,
isprazna ponuda.
Crna hronika,
sport i kultura
i poneko jelo.
I na kraju, čitulja.
          
         **

Sanjala sam da je moj život,
tek  prazna medijska priča.

Trošni otisak iluzije, iz arhive večnosti,
na papiru dana i godina.
Igra slučaja i prosutih slova,  
koje je umoran štampar,
posložio bez emocije,
po nalogu Urednika, 
velikog Majstora,
tek da datum nekako prođe.


Svako je može prelistati,
od prve do zadnje,
odbacujući je na kraju,
u košari zaborava.

Jer sutra već stiže, 
novo izdanje.
I neke druge slike i stubci,
puniće oko radoznalih.

Pa onda, sve iz početka,
novi dan, nova priča.
I tako, u krug,
dok je sveta i vremena.

“PISMO”

U izdanju Nove POETIKE iz Beograda, uskoro izlazi iz štampe roman “PISMO”, prvo delo autorke Suzane Kamberove.

Radnja romana okreće se oko misterioznih pisama, koja jednog prazničnog Prvog januara, počinju da stižu na adresu mlade žene koja živi povučen i samački život. Još od prvog pisma nagoveštava se da misteriozni pošiljaoc zna neku duboko skrivenu tajnu glavne junakinje, Darijane, ali joj to saznanje samo nagoveštava i uvlači je u igru po svojim pravilima, u kojoj joj postepeno, u svakom novom pismu, otkriva neki novi detalj rešenja zagonetke.

***

Photo by clark cruz on Pexels.com

A lonely woman finds a mysterious letter under the Christmas tree in her house, on the morning of New Year’s Eve. She has never seen it before and didn’t know where it came from. There is no sender or receiver written on the envelope. It looks a bit different in size, color and paper from the usual ones. She opens it, just to find that someone has discovered her long kept secret. From there a story unfolds, about love, betrayal and unbelievable mystery, following several timelines in the present and the past. Someone is urging her to go on a dangerous quest to find the answers, that will bring many surprises about the people that she thought she knew and also about herself. A dark family secret would be revealed and her life, for better or for worse, will never be the same again.

POSLEDNJI POVRATAK U SKOPLJE

* isečak iz romana “ U Ime Oca”

  

Zima, godina 1965.

   U Bosanskom Petrovcu snega ima i više nego dovoljno. Grad je obučen u belo ruho i izgleda nadprirodno ljepo. Vreme nam prolazi u druženju sa prijateljima.  Skoro sa nemirom i nestrpljivo očekujemo dolazak proljeća.

  Sneg  se ne zaustavlja danima. Veje i pada u krupnim pahuljama.  

Photo by Andre Furtado on Pexels.com

 Stojim kraj prozora i gledam na ulicu. Nedelja je oko podne.

Svi su se posakrivali u toplim kućama. Napolju je polumračno, kao da je sumrak. U drugoj prostoriji čuje se Radio Sarajevo. U kuhinji, moja žena Nada pjeva raspoloženo, neku popularnu melodiju.

Ispred moje zgrade stoji neki  čovek, ceo zavejan snjegom i maše mi rukom. Otvaram prozor i naginjem se da bolje osmotrim. To je doktor sa svojom kćerkicom u rukama. Djeca su nam skoro vršnjakinje. Zove me da šetamo.

– Zarem po ovakvom kijametu? Je l vidiš kako snjeg pada?   -pitam raspoloženo.

-Ništa to ne smeta! – dovikuje mi doktor i široko se osmehuje.

-Spremaj ćerku i dolazi.


 Moja ćerka ima samo četiri meseca. Ipak, rešavam  da ga poslušam.

I tako, po pravoj snežnoj vejavici,  nas dvojica svako sa svojom kćerkicom u naručju, „merimo“ pločnike u  Petrovcu. Gore-dole. Po ulicama već je napadao skoro metar snjega.

Photo by Pixabay on Pexels.com

  Vreme se utišalo i nije više tako hladno. Čak je i prijatno, za ovakav zimski ambijenat. Srećemo samo retke prolaznike. Koračaju pognute glave, umotani u šalove i marame i brzo nestaju u ulazima zgrada i kuća. Radoznala lica vire kroz zavese na prozorima toplih soba i zagledaju nas. Prepoznaju šetače. Čude se. Neki se i krste. Na osoben, i za njih orginalni način i smisao za humor, komentarišu:

 
– Ovo dvoje mora da su šenuli- došaptavaju se, odmahujući glavama sa neodobravanjem.

Photo by Bas Masseus on Pexels.com

– Po ovakvom vremenu šetati malu decu?! Ajde ovaj ekonomista, njega i da razumemo. Možda on i ne zna šta to znači. Ali doktor? Njega nikako ne možemo razumjeti. On leči ljude i trebalo bi da zna šta je za njih dobro, a šta nije.

  Šetnja nam je bila veoma prijatna, a verujem i našm malim princezama. Celo vreme one su spavale kao dva anđela. Ništa nam se nije desilo, osim što smo nas dvojica ponovo učvrstili svoju, već prethodno stečenu, reputaciju u gradskoj čaršiji, malo „ čudnih “ ljudi, koji se ne uklapaju lako u tradicionalne, lokalne kalupe i stereotipe.

                                           ***

  Jednog dana, u proleće te iste godine, Petrovac je izgledao svečano. Nakićen zastavama i ispisanim parolama. Glavna ulica je bila očišćena i ukrašena. Saksije i leje sa cvećem osvanule su ispred zgrade Opštine i Sokolane. Iako nije bio petak, grad i svi u njemu izgledahu kao okupani. Znate, po nekim starim običajima, ovde se “raja” kupala samo u petak. Zašto? Verovatno da bi mogli ići čisti na misu u džamiju.

Povod za vakvo spremanje i ukrašavanje grada bila je priprema za predstojeće izbore za opštinski komitet Komunističke partije. Trebalo je da se glasa za novog Sekretara komiteta. Glasali su svi građani. Kandidat je bio samo jedan, a to je značilo da će njegov izbor biti sto posto siguran.

Svečana ceremonija ( držanje govora i glasanje ) odvijali su se u Sali Sokolane. Svečano je bila nameštena, sa centralnom binom i glasačkim kutijama na stolovima sa belim, vezenim stolnjacima. U toj istoj Sali, u vreme Drugog svetskog rata, održao se Prvi kongres ljekara i Drugo zasedanje Antifašističke skupštine žena Jugoslavije. Bili su to istorijski momenti za novu državu. To je budilo dobra sećanja, o ne tako davnoj pobedi nad fašizmom i kod prisutnih je stvaralo euforično raspoloženje, kao naručeno za izbor budućeg  gradskog šefa partije.   

  Ceremoniji su prisustvovali i dvojica važnih drugova iz CK-KP Bosne i Hercegovine, čak iz Sarajeva. Sve se odvijalo po unapred utvrđenom planu i programi.Sa bine su se čule samo  pohvale za budućeg sekretara. Činilo se da je stvar gotova. Ostalo je samo još i formalno da se pristupi činu glasanja.

Iako nisam bio planiran, i nisam član partije, javljam se za diskusiju. Daju mi reč i dozvojlavaju mi da diskutujem:

-Poštovani drugovi, u dosadašnjim izlaganjima o kandidatu smo čuli sve same pohvale i dobre reči. Ukoliko je to tako, svakako zaslužuje  da bude izabran. Međutim, o našem kandidatu kruže i loše priče. Ukoliko u njima ima istine, mislim da naš kandidat ne zaslužuje da bude izabran-izgovaram sve ovo u jednom dahu, bez dvoumljenja.

  U sali je zavladala grobna tišina. Sve su oči uperene u mene. Posle kratkog i mučnog ćutanja, javi se gost iz Sarajeva.

-Možete li detaljnije da nam objasnite u čemo je problem?-suho me pita. – Šta se to priča?

-Da!-odgovaram. -Pokušaću da vam obrazložim.

  Malo sam pročistio grlo i produžio:

– Naš kandidat je ranije živio u brdovitom, stenovitom kraju, sa neplodnom zemljom- zbog nečega izbegavam da to njegovo mesto nazovem “planinom”.

– Posle rata, svoj je imot prodao, što je sasvim u redu, a od države je dobio drugi imot na korišćenje, sa mnogo plodnijom zemljom, odnosno, dobio je imanje i kuću familije, koja je 1946 godine, kolonizovana u Vojvodini. Posle nekog vremena on i ovaj imot prodaje i doseljava se da živi u gradu. Na osnovu priča koje kruže o njemu, naš kandidat prodaje kuću i zemlju, koje nisu bili nejgovo vlasništvo i time stiče ličnu materijalnu korist. Ja lično ne tvrdim da je sve ovo tačno, samo ukazujem da se o tome naveliko i sa puno detalja govori u našoj opštini. Da bi izbor bio čist i da ne bude dilema, smatram da je dužnost i obaveza nadležnih organa da ovu stvar ispitaju i da istinu isteraju na čistac.


  Posle ove moje diskusije nastupila je neprijatna tišina. Svi su ćutali i gledali ispred sebe. Predsedavajući ustaje i objavljuje da sledi pauza za ručak.  Nakon dva sata zasedanje će produžiti.

 Na izlazu iz sale pristupaju mi drugovi iz Sarajeva. Zovu me da se pridružim njihovom stolu. Prihvatam. Prisutni vode uobičajeni razgovor o svakodnevnim stvarima. Ja ćutim. U jednom trenutku, jedan od drugova mi se obraća u pokroviteljskom maniru i naizgled dobronamerno, kao djetetu. Polako, u taj naš razgovor uključuju se i ostali. Kažu, nije trebalo da se javim za diskusiju. Ubeđuju me da su sve te priče koje sam čuo, samo obične izmišljotine. Nigde tu nema istine. Partija se dobro raspitala i sve temeljno proverila o svom kandidatu. Nije trebalo da u to sumnjam. Njegov moralno-politički profil ( t.z. „podobnost“ ) je izvan svake moguće sumnje ili, skraja bilo, čaršijske priče. Posle ovoga, sljedile su još mnoge slične, prazne rječi i ne baš uverljive tvrdnje.

    Pauza za ručak je bila pri kraju.   Sala se ponovo puni narodom. Pogađate, razume se, u produžetku sednice više se nije povela nikakva diskusija. Odmah se pristupilo glasanju.

  Glasači su bili dobro ručani i raspoloženi posle nekoliko popijenih čašica šljivovice. Kandidat je jednoglasno i sa aplauzima izabran za Sekretara opštinskog komiteta partije u našem gradu.  

Photo by Element5 Digital on Pexels.com

 Ja sam bio kritikovan od lokalnih rukovodioca u opštini. Zapeo sam im za oko.   Zamerali su mi što nisam vodio računa o činjenici, da ukoliko se moja diskusija dalje razvila, na osnovu onoga što sam izneo u javnosti, oko kredibiliteta predloženog kandidata, bila bi to velika bruka i sramota za CK-KP Bosne i Hercegovine.

   Bio sam ravnodušan prema njihovim kritikama. Odgovarao sam, da me ne interesuje ni njihova bruka, niti suosećam sa njihovom sramotom. Postupio sam onako kako mi je nalagala savest. I zbog toga mogu živeti u miru sa samim sobom.

  Posle izbora partiskog Sekretara, počela je rotacija i celog drugog rukovodećeg  kadra, na svim nivoima u opštini. Postojala je veća grupa “ zaslužnih “ drugova i drugarica, koji su po nekom nepisanom pravilu i misterioznim kriterijumima, obavljali sve rukovodeće dužnosti, kako u državnim, tako i u drugim privrednim i neprivrednim delatnosima u gradu. Na određeni rukovodeći položaj, zadržavali su se otprilike četiri godine, a posle je počinjala rotacija ( promena ), pa su od jedne prelazili u drugu instituciju, stalno na sve višem rukovodećem položaju. Isti ljudi neprestano su se vrteli u krug.

 U javnosti se to smatralo ispravnim i sasvim normalnim i bez nikakvih problema, ili ne daj Bože otpora, trajalo je godinama.

 I tako, prateći to nepisano pravilo, brzo posle goreopisanih događaja, već u kasno proljeće 1965 godine, naš novoizabrani Sekretar partije, pojavio se na novom radnom mestu, ovog puta kao generalni direktor preduzeća u kome sam radio i ja i moja žena.

Photo by Jopwell on Pexels.com

  Nisam se oko toga puno zabrinuo. Mislio sam da je moja diskusija u toku njegovog izbora u vrh partije, već zaboravljena stvar. Prošlost. Međutim, nije bilo tako. Naša komunikacija u toku dnevnog obavljanja posla, postajala je sve ređa i teža. Moji predlozi upućeni Upravnom odboru i odgovarajućim službama, nisu bili postavljani na dnevni red i nisu bili razgledavani. Sve češće, bivam kao slučajno  izostavljen, ili ne dobijam poziv da prisustvujem sastancima stručnog kolegijuma u preduzeću. Polako, postaje mi sasvim jasno da je „ đavo  došao po svoje“ kako se kaže u narodu. I da tu više, za mene, nema mesta.

  Tražim prijem kod direktora/partiskog sekretara. Prolaze dani pre nego što dobijam odgovor. Pojavljujem se u zakazano vreme, kod njega u kancelariji.

– Kao što vidiš, došlo je vreme da rasčistimo naše odnose- obrati mi se direktor otvoreno, samo što sam se pojavio na vratima kancelarije.

 Nisam očekivao od njega tako brutalan i direktan pristup. Postaje mi jasno da Generalni hoće da me se oslobodi, mene, i mog daljeg rada u preduzeću. Ni sam nisam imao volje ni  želje, da se sa njim navraćam prošlosti i da diskutujem o banalnim stvarima. Njegov nastup mi je na neki način i olakšao posao. Odmah sam prešao na ono što sam bio naumio i što mi je jedino preostajalo u tim uslovima, ukoliko sam hteo da ostanem slobodan čovek. 

– Druže direktore, da li se slažete da razgovaramo o uslovima, pod kojim mogu da se razdužim sa preduzećem, u pogledu mojih obaveza suglasno ugovora o stipendiranju?- pitam ga. –Ukoliko je to moguće, ja vam obećavam da ću u narednih deset dana podneti otkaz na moje radno mesto i napustiću preduzeće.  

 Bez trunke razmišljanja on reče:

-Već sutra dobijaš takav dokumenat.   

 S tim je stvar bila završena.

  Imao sam utisak, da nisam sam ovo predložio, direktor bi to isto učinio. Vakva njegova odluka, davala mi je još više razloga da verujem u priče o prodaji državnog zemljišta za ličnu korist, koje su o njemu kružile. Direktor, sam, bez organa upravljanja, nije imao ovlašćenje da me oslobodi obaveza,  koje je nalagao ugovor o stipendiji i da mi dozvoli da napustim preduzeće.

 Međutim, ja sam dobio ono što sam tražio, a kako je on to izveo, nisam nikada doznao.

 U takvim uslovima i situaciji, nisam imao drugog izbora.

 I sad? Kuda dalje?

 Nova situacija je podrazumevala korenite promene našeg života i budućnosti. Ponovo me je čekalo traženje posla, obezbeđenje mesta za stanovanje, selidba i druge obaveze, koje su se neminovno javile i koje je trebalo rešiti. Nije mi bilo prvi put da se nađem u teškoj situaciji i nisam se plašio. Sloboda ne sme imati cenu. Ali, sada sam imao i familiju. Suprugu i malu bebu, kojoj nije bilo ni godinu dana.

   Razgovaramo sa suprugom. Pravimo kombinacije. Pomalo  i maštamo. Ponekad je uzbudljivo imati ispred sebe bezbroj mogućnosti i slobodu izbora. Ona želi da odemo u Beograd ili, još više joj se dopada Banja Luka, i da tamo tražimo posao i stan. Voli Banja Luku. Ne poznajemo nikog tamo i bez pomoći, biće nam teško.

 – Šta misliš? – pita me ona.

– Sviđa mi se Banja Luka, ali ipak, mislim da bi sve ljepše rešili u Skoplju. Tamo imamo puno prijatelja i poznanika. Uostalom, tamo su i tvoji roditelji. U Skoplju imamo mnogo mogućnosti za rešenja- kažem ja.

  Skoplje je još u izgradnji i još se suočava sa posledicama razornog zemljotresa, koji ga je snašao samo pre nešto više od godinu dana. Mi smo to oboje preživeli tamo, na licu mjesta, ja kao vojnik, a moja supruga u kući njenih roditelja, u centru grada, koja se srušila do temelja.

  I tako, dok smo mi razmišljali i premišljali se šta da radimo, iznenada, kao rukom sudbine, i baš u pravo vreme, stiže pismo iz Makedonije, sa spasonosnom sadržinom.

  Piše mi kolega sa studija. U pismu je pozivnica. Dobijam odličnu ponudu za posao i ukoliko želim, mogu je odmah prihvatiti. Posao je u novoj i veoma interesantnoj instituciji, Republički zavod za promet stoke i unepređenja privrede. U zavodu se otvara novi sektor za ekonomiju i traže stručno ljude. Posao mi se odmah dopada. Novi sektor bi se bavio pripremom palnova i projektnih analiza, studija i elaborata iz različitih privrednih oblasti za potrebe Privredne komore.

To je nešto sto mi se čini odličnim, baš onako kakao bi samo poželeo. Kolega nam je već našao i useljiv stan.

I tako se to desilo!

Kocka je već bila bačena!

Sudbina je htela da padne u Skoplju.

Napuštamo Bosnu, ovog puta zauvek.

Sa novom nadom i vjerom, odlazimo u Makedoniju.

Uvek i samo napred.

U novi, bolji život.

SLUČAJNI SUSRET

Kragna mu je bila podignita. Ravna, svjetlosmeđa kosa, dužine ispod ušiju, padala je u valovima preko čela. Stajao je, zamišljen, u redu ispred kase, sa rukama u džepovima kaputa, skupljenih spreda, tako da su mu se octravali vitki bokovi. Lagano pognut unapred, gledao je ispred sebe, ne osvrćući se na okolinu.

Jedna niska i debela žena, sa ofarbanom kosom i napadnom šminkom, progura se ispred njega i započe priču o pravu na red, koji je ispustila, da bi samo još jedno nešto uzela. Ljudi u redu iza, nervozno su se bunili, ali on ostade smiren. Pusti je da plati, praćena negodovanjem ostalih, kojima je, odlazeći, mahnula rukom u vazduhu i pokazala srednji prst. Kasirka se ispričavala, zarumenjenih obraza od neugodnosti. Osmehnuo joj se lagano i podigao jednu obrvu, sasvim malo, pogledavši je iskosa, pa zatim je nagnuo glavu u stranu, tako da su mu valovi kose zaplesali po licu. Mirno je stavio korpu na traku i sačekao da plati.

Photo by Oleg Magni on Pexels.com

Ona je stajala u paralelnom redu, na drugoj kasi, i posmatrala ga iz dosade.

Osvežavajuće bombone od mente, zubna svila, vodica za ispiranje usta, hrana za pse. Iz džepa izvadi ljepi kožni novčanik i dugim, nježnim, ali ipak snažnim prstima, kao u pijaniste , izvuče karticu i pruži je kasirki, još uvek poluzavodnički posmatrajući je ispod obrva. Ona se još više zarumeni i stavi karticu u pogrešni prorez na terminalu, pa se opet izvinjavaše. Odmahnuo je rukom. Nije važno. Ne žuri se. Umirio je devojku, izgovorivši nešto i gledajući je u oči. Uze račun i prođe kroz izlaz. Nestade u masi svjeta na ulici.

Plati i ona i krenu napolje.

Photo by bruce mars on Pexels.com

Nekolko izloga dalje niz ulicu, primeti ga gde sedi u malom kafeu. Nešto ju neodoljivo privuče da uđe. Bez razmišljanja, otvori vrata i sede za jedan slobodni sto. Naruči kafu i izvadi neki časopis, koji je nosila u tašni, pa poče da ga lista. Trudila se da shvati sadržinu na stranicama, ali nikako nije uspevala da sabere misli. Neznanac je bio udaljen od nje samo nekoliko stolova. Pokuša da ne obraća pažnju na njega. Nešto je zapisivao u malu bjelježnicu. Zazvoni mu telefon. Javio se. Tiho je govorio, gledajući u daljinu sanjarskim pogledom.

Photo by Rafael Barros on Pexels.com

„Baš sam glupa“ pomisli ona najedanput. „ Šta ja to pobogu radim? Pa nije mi petnajst godina“. Ljuta na sebe, plati račun, uze kaput i žurno krenu ka izlazu. Kad se približila na nekoliko koraka od stola za kojim je sjedio, on naglo podignu glavu i pogleda je pravo u oči. Srce joj poskoči i poče da lupa kao ludo. Noge su joj se oduzele i činilo joj se da ne može da se pomakne.
I tada postade svesna da mu se osmehuje. Taj slučajni osmeh još više je zbuni. Trgnu se iz transa i izjuri iz kafea.

Na ulici ulete u prvi taksi. Dok je šoferu davala adresu, primeti nepoznatog, kako se žurnim koracima približava kolima u kojim je sjedila. Pružio je ruku kao da hoće da uhvati kvaku na vratima. Na tren se kolebala, ali taksista je već dao gas i kola su krenula. Okrenula se i spazila ga kako maše, ali lik mu se izbgubi u prašini ulice. Ona nasloni glavu na sedište, zatvori oči i odahnu.

Photo by Pixabay on Pexels.com

Narednog jutra probudila se sa glavoboljom. Ustade i u kuhinji pristavi kafu. Sede za sto i otvori komjuter . Odjednom sva utrnu od užasa.

„Ne to nije moguće“-pomilsi, a krv joj se zaledi u žilama. Na naslovnoj stranici poslednjih vesti, bio je lik muškarca od juče. Ispod slike stajao je tekst: „ Juče, u kasnim večernjim satima, posle duge i opsežne istrage, policija je uhapsila izvesnog H.H. Sumnjiči se da je počinioc nekoliko grozomornih, nerazjašnjenih ubistava žena u našem gradu u toku predhodnih meseci….“

Zurila je u ekran nepomična. Na šporetu, kafa je prekipela.

САСТАНАК

Photo by Flora Westbrook on Pexels.com

Драги читаоче, кад би Ви неким чудним случајем, пролазили  око поноћи, покрај  прозора куће  број пет  у улици Краља Александра,  могли би,  скоро сваке ноћи, да опазите   чудну, плавичасту светлост, која тајанствено  исијава,  кроз  велики старински прозор,  окренут ка  улици.

Ако би Вас савладала радозналост, приближили би се, подигли на врховима прстију  и  завирили у  тај туђи свет,  нестрпљиви да  откријете тајну ове необичне мистерије.  Унутра, у полутамној соби, угледали  би једну погурену прилику са чупавом, неуредном фризуром на глави,  како седи  сама за столом.   Лице ове тајанствене особе,  обасјано  је мистериозним светлом. Оно само, у суштини,  обасјава таму око себе,  као што Мjесечина обасјава ноћ.

Photo by Daniel Putzer on Pexels.com

Извор те светлости , чак би га могли назвати Сунцем  овог малог универзума,  је плавичасти  екран малог  покретног компјутера. У њега, нетрмице, не трепћући,  зури  пар зеленкастих   очију.  Усне, са остатцима наранџастог ружа, мичу се,  шапћући  нечујно речи,  које прате очи,  летећи преко  покретних  цртица слова која ничу  једно за другим,   формирајући, с лева на десно, вагоне које путују  по белој површини екрана, као воз кроз снег.

„ Да ли би сте са мном сутра попили кафу?“  усне обликују речи неколико пута за редом, слог по слог, нечујно, па уши, испод  неуредне фризуре, не чују, али  мозак коначно схвати, па се очи одмах  раширише  и засијаше.

„ Аууууу…….аууууу, мили Боже!“  узвикује прилика у полутами.

Устаје  брзо од стола,  пролази  кроз собу сигурним кораком, избегавајући вешто,  намештај у тами. Пали светло у кухињи  и отвара плакар изнад  судопера.  Руком  вади  флашу  са жутом течношћу  из најдубљег дела плакара. Узима малу чашицу и налива  из флаше, пуни је до врха,  па саспе све у уста брзим покретом,  и прогута у трену.  Мало се затресе, као да ју је посула прашина,  па је  скида са себе.  Обрише   руком  уста  неколико пута  па остаде да стоји непомично,  испод  жутог кухињског светла,  зурећи пред собом ка помрачини  собе и светлећем  прозору  упаљеног екрана.

*

Пажљиви  посматрач, коме је већ све ово мало  заголицало радозналост, и не слути да  је  сведок једне  љубавне везе у настајању.  Ако се може нешто такво рећи,  ослањајући се искључиво на  оскудним информацијама  које је нудио призор пред нама. Госпођица Јовановић, тако се зове ова  тајанствена  прилика,  је у ово глуво доба ноћи, већ месецима размењивала   поруке преко месинџера,  са  непознатим господином,  кога је упознала на  социјалним  мрежама. Фин  и културан  џентлмен, који се представља  као Паја.

Паја  је био  веома речит, али одмерен у својим коментарима,  и она је одмах  осетила да се ту ради  о дивној особи. Особи  са принципима.  И још важније, особи од  укуса, која је осим тога, поштовала  и   ред,  васпитање и  културу опхођења.  Ненаметљиво, али ипак  без грешке, изналазио је начине да јој изрази своје дивљење. Увек се  с њом  слагао око свих важних питања. Око проблема уличног ђубрета, на пример, кад ју је  неки  неваспитанац, напао погрдним речима. Господин Паја ју је тако  достојанствено и са стилом заштитио. Потом су прешли на мале поноћне разговоре. Размењивали су поруке сатима.  И ни једном од њих није било досадно.    

   Да, може се рећи да су се њих двоје истински спријатељили  последњих неколико месеци. Макар да је све то било, чудне ли речи, само на „мрежи“.  И сад, изненада, он је   одлучио да учини велики корак напред. Позив на  кафу. Хоће да се упознају.  Није знала шта да му одговори. Хоће и она.  Али!  Увек у животу постоји неко „али“. Да није можда пребрзо?  Опасно? Неугодно? Шта ако јој се не свиди? Или она њему? Бојала се реалности, морала је коначно себи то да призна. Мрежа је била сасвим друга ствар.

Photo by Dorran on Pexels.com

Госпођица Јовановић и не примећује,  да  Ви, радознали читаоче, вирите при дну прозора и проматрате ове њене  душевне дилеме. Несвесна  да је прате ваше  радознале очи, она прилази  клавиру, пали стару лампу од китове коже и загледа се у  слике, урамљене старинским оквирима и  поредане на њему.  Пажљивим посматрањем Ви би   свакако приметили,  да тамо нема  слике,  која  није стара бар тридесетак па и више година.   Већина је  у  црно белом формату. Или сепији.  Углавном су то породичне слике. Госпођица,  као мала  девојчица у лакованим ципелицама. Она на  матури, са дипломом у рукама.  Свира клавир, у цицаној   црвено-бјелој хаљиници,  док јој густе шишке падају преко чела на очи. Некад  ја лепо свирала. И певала. Волела је музику.

Photo by Suzy Hazelwood on Pexels.com

На осталим сликама, види се углавном,  крупан човек са брковима, обучен  у униформи.  Стоји сам,  испрсивши груди, у капуту са великим месинганим  дугмадима  и кожним опасачем. Седи на столици испред завесе од  велура.  У  центру је групе, млађих особа у сличним униформама.   То је господин Јовановић, некад виђен и важан човек. Врховни начелник полиције, који, Бог да му душу прости, већ годинама спава испод сјене великог бора на градском гробљу.

Photo by Suzy Hazelwood on Pexels.com

А ово је она сада. Некадашња лепотица и началникова кћи. Татина ћерка. Јединица. Без мајке од малена. Одгајана строго, али с љубављу. Ништа није било довољно добро за њу, госпоћицу Јовановић. Тата  је најуријо све оне  неозбиљне момке, клемпавих ушију и покварених зуба, који су се  смуцали око куће и око ње. Не, није ју он хтео дати за свакога. Па где би то могло. Није ваљао један, па није ваљао други. А време је пролазило.  И пролазило. И онда прошло.

Началникова кћи, стајала  је крај овог истог прозора, из дана у дан, блједела од сунца и месеца и полако исчезавала, док су године неприметно пловиле крај њихове куће, односећи, њој младост и лепоту, њеном оцу,  титуле, новац  и здравље.

„Ех, тата, тата“, помисли она сетно.  „ Имао си ти за мене велике планове. Не  баш ово, непознати,  невидљиви  човек из светлеће таблице“.  Али времена се мењају. А оца одавно нема, да је посаветује. Да је задржи на правом путу.

Photo by Octopus soul on Pexels.com

Ви сте вероватно до сад већ много тога запазили, драги читаоче. Мора да сте се осврнули  мало око себе и видели  те пожутеле и неокречене рамове, некад сјајно белих прозора, запуштену башту и поломљену ограду, која раздваја ову, некад лепу кућу, од улице. Права  вила је та кућа била једном, понос господина начелника, са степеницама од мермера,  витким стубовима и тремом испред великих, улазних врата од дебеле  храстовине.

Наравно, да јесте, па кад сте се и сами провукли кроз рупу у огради.  Овде све некако мирише на трулеж. Трулеж дрвета, трулеж земље, трулеж  осећања, труле успомене.  Кућа је у  тужном пропадању, вапила за данима кад је  врховни начелник у високим кожним чизмама до колена, шетао двориштем са  рукама подбоченим о струк и надгледао  како његови подређени  мешају малтер, фарбају  фасаду бојом  зреле кајсије, уоквирују прозоре белим, окреченим опшивцима од малтера, секу зелену ограду, косе траву, саде дрвца. Каква је то милина била. А сви сретни и распевани. Началник, што му кућа сија, а не плаћа ни динара, помагачи, што, ето, „ добровољно“ помогоше свом претпостављеном. Тада су људи били некако веселији.

Био је и онда, ту неки момак који се звао баш Паја. Неко младо, жгољаво полицајче, увек насмејано. Он је све нешто фарбао прозоре  салона, па чистио окна, па поново фарбао. Ко би то бројао, колико је само пута са бојом пролазио једне исте рамове. А и она је  била тамо. У салону. Вежбала партитуре,  са професором клавира.

„ Поново, молим вас поново“ викаше професор док му је брадица дрхтала од нестрпљења. „ Драга госпођице, ја стварно не знам због чега, али  ви данас уопште немате концентрацију.“

Photo by Brett Sayles on Pexels.com

А она је црвенела и грешила. Грло јој се сушило. Прсти је нису слушали, дирке су јој бежале. Младић  је погледавао у њу испод ока. Професор је лупао по столу.  Ништа од вежбања тог  дана. Ушао је началник и намрштено погледао младића са четком у руци,  па му дао знак, да се покупи и оде.  Није  се појавио наредног дана.  Ни следећег. Премештен је, рече јој његов колега. У други град, далеко, тамо доле уз реку.

Ето, тако је било некад, кад  се кућа градила.

Е сад, док сте се Ви, мој читаоче, радознало освртали по башти у потрази за некадашњим лејама цвећа и великим, масивним  жардињерама од камена и гипса,  у соби, наша се јунакиња храбро   вратила испред  светлеће површине где су још титрала она слова од малопре и  скупивши сву преосталу храброст, написала : „ Може, свакако. Кафа, зашто да не? Уколико уистину желите,  ја се слажем.“

Неколико  минута  не појави се ништа. Бјелина. Чистина.  Већ се каје. Шта јој је ово све требало? Можда се предомислио? Није му требала одговорити. Није….

Док је она водила борбу сама са собом, ново коло слова крену по екрану с лева на десно.

„ У два сата,  у башти  ресторана  у парку“ – стајало је исписано.

Приметили сте, свакако, ако сте још који минут  изгубили вирећи кроз прозор, да је особа у соби одједном почела  да хода тамо – вамо, горе – доле, као да је ни једна столица није могла задржати. После прилично дуге шетње, напослетку се примирила, па отишла  у купаоницу и тамо се задржала веома, веома дуго. Довољно дуго, да Ви изгубите  стрпљење и почнете да тражите ону рупу у огради, која води на улицу. Али, у последњем тренутку пре вашег одласка,  поново  се појавила у соби. Изгледала је  другачије. Скоро као ванземаљац.  Глава јој  је била умотана у некакву сребрену фолију испод које  су вирили увијачи за косу. Лице  је намазала дебелим слојем зелене креме. Можда то и није била крема,  већ нека маска од глине за улепшавање.   Прилегла је таква на каучу, сребрено-зелена, као какав чудни инсект и пустила телевизор. Није успевала  да прати програм. Устајала је  свака два минута и нешто доносила, односила, преуређивала и премештала. На крају, напокон, примири се и заспи. Али до тад  сте и Ви, читаоче, наш случајни сведок-посматрач, већ били одавно у свом дому и наравно, спавали  сте у својој топлој постељи слатко сањајући.

Само да вам кажем, ако сте још увек радознали, до краја те  ноћи, ништа важно нисте пропустили.

***

1.2.    

Паја  је рекао да ће у ревер  ставити  црвену ружу. Носиће  беле панталоне и  маринско плави  сако.  Познаће га од прве, уверавао ју је. Седеће у башти, окренут према улазу.

Била је узбуђена од  раног јутра. Ормар отворен, све хаљине  разбацане по кревету, столицама, поду.  Сребрена фолија од јуче,  лежала је згужвана на јастуку. Безбројне бочице лака за нокте заузеле  су потпуно ноћни  сточић.

Photo by Kristina Nor on Pexels.com

У малој купаоници, која је имала само стару каду за купање и мали умиваоник  владао је неред. Метални увијачи за косу, са рупицама,  били су разбацани посвуда. Гледала је  себе у огледалу без рама, накривљеном изнад умиваоника,  на оронулим белим прочицама зида,  као прилепљени  фластер на болно лице. Сребрени премаз на доњој страни  ољуштио се од влаге,  па кад би се погледала, изгледало је да јој рђа нагриза  лице.

Покушавала је да се нашминка. Није јој баш полазило за руком. Као да то ради први пут у животу. Измучила се са маскаром.     У торбици је налазила само масне,  светлуцаве сенке за очи, старе и неколико деценија, а ружеви су били и одвећ црвени за дневно светло.

Спремање је потрајало.

Знате ово, драги читаоче, зар не? Пошто вас радозналост није остављала  на миру, Ви сте, као случајно,  око пола два,  опет прошетали  алејом  улице Краља Александра, таман на време да видите како се једна незграпна прилика  помаља колебљиво иза дебелих храстових врата на улазу куће  број пет и полако њишући се и  држећи у рукама велику ташну, силази степеницама.

Учинила вам се збуњеном и несигурном. Свакако, она је то и била.  Изашла је на улицу, застала на тренутак, осврнула се на све стране, као да нешто тражи, па полако  кренула у правцу  парка.

Превише је нашминкана, помислили сте.  Изнад зеленкастих очију, капаци су били намазани тамноружичасом  бојом,  а очи  уоквирене  дебелим слојем црне оловке и маскаре. Лице је било превише запрашено светлим пудером, што је наглашавало  увеле, спуштене  ка земљи, образе. Изгледала је као  неки дух из прохујалих времена. Очи, два црна прореза, још више су се истицали на таквом лицу. Кармин је био за нијансу прејак, а контуре усана  су пре наликовале рубу тестере,  него  глаткој, заобљеној  линији.   Врат је вешто сакрила свиленом марамом  на пруге. То је бар било на свом месту.

Госпођица Јовановиђ  је одабрала  дводелни сиви костим, чији је крој одавно изашао из моде. Сако широких рамена и са великим реверима, у којим је уметнула знак за препознавање, пупољак црвене руже, био је дужине испод кукова па је незграпно  пресецао  њену фигуру која је и без тога била нејасног облика. Сукња јој је била предугачка и сметала јој у ходу. Посматрачу са стране, чинило би се да је ходала у каквом џаку за кромпир.

Од свега овога, ипак, најгора је била фризура.  Чврсто натапирани и укрућени чуперци излазили су непослушно,   у свим правцима, из централне масе  око главе, уплетене мистериозним методама у виду великог  гнезда.

Знам да сте негодовали у себи,  драги читаоче. Чак сте почели и да размишљате, како да спречите катастрофу на помолу.

Прилика је доста хитро корачала испред вас, а ви сте пожурили корак, смишљајући неки добар разлог да је предусретнете и задржите. Ко зна зашто сте се толико упетљали у развој догађаја? Али већ сте били до гуше у свему овоме и повратка није било.

Photo by Pixabay on Pexels.com

И тако,  баш кад је она скренула десно око једне окуке на раскрсници, и већ била опасно близу парка, вас појури једно бесно псето које истрча лајући из неког  дворишта на улицу. Били сте сигурни да је псето било узнемирено  јаким, слатким мирисом  госпођициног парфема који је остављао траг у ваздуху, али  ето ви сте му се нашли на путу, па сте настрадали. Морали сте да се спасавате и да бежите од помахниталог пса, а дотад је прилика већ прешла главну улицу и изгубила се на улазу у парк.

Коначно, псето вас остави на миру и  отрча за точковима неких кола, која веома брзо пролетеше улицом, а ви сте трчећи побегли у парк и пожурили ка башти ресторана, који је у ово доба дана био препун људи.

На срећу није било прекасно. Госпођица Јовановиђ  је  несигурно стајала неколико корака од улаза и нешто  се предомишљала.

Већ сте подигли руку да јој махнете,  скоро да сте је сустигли, али она окрену главу не видевши вас и нагло закорачи кроз пролаз и уђе у башту.

Photo by Helena Lopes on Pexels.com

И баш у том тренутку на њу налети једна весела и бучна група младих људи. Неколико младића и једна девојка смејући се гласно и вичући,  појурише ка улазу баш у моменту,  кад се на њему појави наша госпођица. Младић на челу ове дружине, држао је девојку левом руком око паса и био окренут главом ка назад, нешто весело говорећи  друговима иза себе, што је проузрочило  гласан смех целе групе. Било је прекасно да види прилику на улазу, па налете на њу свом силином и сруши је.

Са осећајем очаја гледали сте како госпођица Јовановић пада у прашину, наочиглед свих гостију у башти. Ташна јој одлете  неколико метара даље, марама се развеза, сукња се подиже изнад колена, а чарапа се на њему поцепа.

За тренутак сви заћуташе и погледаше у њих, немо пратећи неугодну сцену. Један млади конобар  брзо се снађе и крену ка прилици која се ваљала по земљи.

Младић грубо одгурну девојку од себе, отресе панталоне и намести косу која му се разбарушила од судара. На лицу му се прво појави запрепаштење, па неверица и на крају бес. Такво нешто није смело да се њему догоди. Погледа у своје пријатеље који су стајали иза њега, сузджавајући  смех и гледали у земљу гуркајући једно друго. Погледа у девојку,  која окрете главу у страну, да је не види како скрива осмех. Онда се полако окрену и  погледа у прилику испред себе, која се трудила да се усправи, тражећи рукама ташну и вукући сукњу преко рањеног колена.

„ Хеј ти!“ , викну младић нервозно и љуто је погледа. „ Хеј стара, па да’ л ти побогу гледаш куда  ходаш, а? Па шта је теби матора будало, где си то кренула? Је’ л видиш шта си од мене направила? Покварила ми скупо одело. Знаш ли ти колко ово кошта? Или тебе то не интересује? Шта ти знаш шта је скупо? Погледај се само.“

Сви у башти су ћутали. Конобар стиже до госпоћице и помогну  јој да устане и да се среди. Подигну јој ташну и пружи јој је. Она је прихвати дрхтавим рукама. Ухвати је под руку и поседе је за један празан сто.

Младић га посматраше са презиром. Чекао је да се и њему пружи дужна пажња, али нико му се не обрати.  Фркну љутито, заглади косу, повуче рубове сакоа ка напред и доле, закопча дугмад,  па погледа у своје друштво, које је у међувремену набацило озбиљне изразе лица и рече им заповеднички:    „ Хајдемо из ове рупе!“

Прошли су поред вас, читаоче, зар не, опет насмијани и бучни. Ви сте потресено зурили у призор у башти. Госпођица је пила воду са шећером, коју је  донео љубазни конобар. Још није могла да дође к себи. Било вам је жао ње, да, свакако да вам је било жао. Кад сте закаснили, шта сте сад могли да урадите.

Неколико столова иза, приметили сте високог и лепо обученог  господина. Беле панталоне, плави сако. Господин је сакрио лице иза раширених новина. Ипак посматрао је сцену вирећи,  без посебне реакције. Видели  сте да је полако, неприметно,  из ревера извадио  пупољак црвене руже и бацио га  даље од себе у башту. Онда је без много буке,  устао и отишао до шанка где је платио рачун и изашао на задњи излаз из баште.

Photo by Pixabay on Pexels.com

Гледали сте немоћно за њим, како полако и сигурно корача стазом која је вијугала између дрвореда, и удаљава се у дубини парка, све  док није сасвим исчезао.

***

Photo by Joseph Redfield on Pexels.com

ЗврррррррррН !

Шта је сад ово?    Огласило се неко звоно. Где то звони тако гласно? ! Нагло сте се усправили. Где сте? Ох, па Ви сте то код куће у својој сопственој  постељи. Успавали  сте се. Шта је то с вама побогу драги читаоче?  Хајде, хајде пожурите с тим облачењем.  Све сте ово изгледа само сањали. И то у по бела дана.

А чека вас прича. Недопричана.

Пожурите, већ ће скоро два сата!

И ево вас, за час спремни, трчите  ка парку. Свакако, па морате довршити нашу причу у коју  сте се од радозналости, наивно, увукли до гуше.

Скоро сте стигли  до ограде баште. Полако се примичете.  Ма шуњате се, шуњате, да назовемо ствари правим именом.  Близу сте  трећем столу с лева, до саме ограде. За њим седи један старији господин пријатног изгледа. У реверу му је пупољак црвене руже.  Човек је витак али мишићав. Беле панталоне су беспрекорно чисте, Сако маринско плави. Обријан свеже, само бркови остављени на лицу. Коса је сасвим  седа, али густа и лепо зачешљана.

Прилази му један млади кнобар. Са њим иде нека прилика.     То је једна мало старија дама пријатног изгледа. Чини се као да она неприметно оклева. Помно је посматрате. Лепо је очешљана. Пунђа тамно риђе боје скупљена је на потиљку. Лице, само са благим ружем природног тона, на уснама. Две мале  бисерне наушнице сјаје на ушима, ниска бисера око врата. Нема прстена на рукама. Хаљина,  тамнољубичасте боје,   лако јој и лепршаво пада преко струка и кукова до испод колена и издужује јој фигуру. На грудима, причвршћен украсном иглом, стоји пупољак црвене руже.

Конобар говори и показује нешто рукама. Сигурно их представља  једно, другом, мислите ви. Мушкарац се осмехује па устаје са столице. Пружа руку дами и лако се наклони. Жена прихвата пружену руку и стегне је. Он јој придржава столицу и помаже да седне. Почињу полако разговор. Како што можете да видите драги читаоче, то је угодна конверзација која се одвија са лакођом. Већ се обоје осмехују. Сад он, потом она. Примећујете, и очи им сијају, па се цакле, па онда већ блистају као звезде.

Ето, напокон. Сад можете бити сасвим задовољни.

Прича је дошла до краја.

А сваки крај, то је само нови почетак. Неке друге, још интересантније приче.

Aside

ЉУБАВ

„Хоћу да будем први“, рече В.

„Не, не може то“, побуни се Љ.

„Због чега?“, упита У.

„Зато што, ако нисмо, овако како јесмо, неће бити љубави“, рече Љ, “ A то је веома, веома важно осећање“.

„Најважније од свих“, дода А.

„Па ту нас је пет равноправних, ево, хоћу и ја на почетак“, узбуди се Б.

„Ништа ви не разумете“, љутну се Љ. „Па кад би ти био први, што би смо то били – БУЉАВ, БЉУВА.”

„Ха, ха, ха” , насмејаше се сви.

„А љубав“, рече Љ, „ Е то је нешто, нешто…..

“ Ја волим А!“, узвикну У изненада.

А поцрвене, а Б искористи прилику па поЉуби Љ.

Само се В не снађе. Али се наљути, па их без речи напусти.

И остаде Љуба.

“ Како се ја створих овде?“,  упита она.

“Из Љубави, из љубави……”, зачу шапат.

Photo by Pixabay on Pexels.com
Aside

U ČEMU SI NAJBOLJA?

(mala jednočinka – „Fragmenti iz života“)


*

Nekoliko prijateljica u  najboljim godinama, sede zajedno u prostoriji i piju kafu.

Dan sunčan, a prohladan.  Sunce sija i ulazi kroz prozore. Među njima vlada ugodna, opuštena atmosfera.

“ U čemu je svaka od nas najbolja?“ (iznenada,  Savka postavlja pitanje, okrećući se ka ostalima).

“ Ma koji ti je đavo ženo? (Milica odgovara). “ Šta se tu sad podbadaš? Pij  kafu dok se nije ohladila.“

“ Popiću kafu, popiću, nego znate šta?  Tako mi je nešto došlo,  da se mi propitamo, da otkrijemo ko je u čemu dobar, pa da taj talenat svako od nas iskoristi. Možda nam je samima nešto promaklo, pa da ovako, jedna drugu  ohrabrimo. Da se pogledamo tuđim očima, što bi se reklo….“ (nastavlja Savka uporno).

“ Je li ti to nameravaš da počinješ s nama neki biznis? (pita Maja. Sve druge, zajedno, prasnu u neobuzdani smjeh).

“ Ma baš ste mi neke. Evo, daću vam primer. Ja mislim da je Darinka dobra u slušanju drugih.  Ona to tako dobro radi, da joj svako može  sve svoje tajne ispripovedati, a da ona i ne pita ništa. Da ni reč ne izusti. Sedi naspram njega, pogleda ga, onako, pitomo, očima i on ti odmah počne. Sve joj jade i veselja u životu svome,  kaže “ ( Savka, produžava  ne da se zbuniti).

(Darinka je pogleda. Blago se nasmeši i rukom sakri oči od sunca).

“ Pa šta bi Darinka  s tim radila?  Bila neka savremena „Kaži Dragička“ ? Možda davala savete preko interneta, šta li,  da je ceo svet čita?  (ponovo komentaše Milica)

“ Pa neće valjda tebi da ispriča, gde bi mu onda bio kraj. Odmah  bi ga kritikama napala. Te trebao si  ovako, mogao si ono. Još će čovek da padne u depresiju, jadna li mu majka“  (ubacuje se  Tanja u razgovor).

“ To znači, da sam ja perfekcionista“ (Savka diže ponosno bradu i gleda ih značajno).

“ Perfekcionista, perfekcionista, uvek ti je nos u tuđem  dvorištu“ (odgovara  Milica).

Image by Andrew Lloyd Gordon from Pixabay

“ Ja  samo želim pomoći svima“

(Savka, optužujućim tonom, sa prizvikom ljutnje u glasu).

“ E, želiš, želiš. Takvo su ti ime nadenuli, Savka, saveta, savetnica…želiš ti svima komandovati, eto, to je u pitanju“

( Milica, počinje glasno, pa nastavlja šapatom, kao za sebe)

“ Maja  je,  recimo, optimista“ (Savka,  opet sa svojom idejom, ne dozvoljavajući  da je druge obeshrabre).  „I razume se u kinematografiju. Da, pa šta je sad smešno? Prati žena film, glumce, Oskare. Sve o njima zna“

“ Ma jel ti to Savka nas nešto vrbuješ?“  (Milica pita sa prizvukom poruge u glasu. Kikot  se razleže po sobi) „Da nisi onaj film,  onaj,“ Oušnove Osam“  gledala, pa da nas sada tu i ti, nešto organizuješ oko nečega?  Jedna ovo da uradi, druga ono..  Da nije to možda nešto krupno, da se i mi obogatimo, ko ona, Sandra Bulok, đavo te odnio?“   

( Milica, ohrabrena reakcijom drugih, ustaje sa stolice, stavlja tamne naočare za sunce,   pa  hoda,  namerno gegajući kukovima, okrećući ramenima i zabacujući glavom,  na što  sve ostale, opet prasnu u smeh).

“ Ma vi ste baš, baš…“

( Savka ljutito počinje rečenicu, ali je prekida  kucanje na vratima.  Sve zaćute i  pogledaju u  pravcu zvuka.  Vrata se polako otškrinu. Pojavi se  prvo, jedan šešir, ispod njega veliki nos sa brkovima, dva crna oka i par čupavih obrva).

Photo by Brett Sayles on Pexels.com

“ Drage  gospođe, dobro jutro“

( čovek,  kome  su pripadali brkovi i obrve, progovara i lako se nakloni, skidajući šešir sa glave. Šutnja. Svi su pogledi uprti u njega).

“ Ja se izvinjavam, zaista se izvinjavam drage  gospođe, što vas ovako uznemiravam. Svjestan sam činjenice,  da je bila pauza za doručak. A to je  vreme od neprocenjive važnosti, svakako, za sve one koji  rade. Ali, ako me izvinite što ću ovo pomenuti,  već je prošlo pola sata od kraja te pauze, ako smem da primetim. A ja bih stvarno morao da primim tu inekciju, tu, koju mi je doktor prepisao. A i jedna beba napolju, pa beba, eto, ona plače. Ne razume  da je pauza, znate…Pa bih vas najljubaznie zamolio….“

( čovek zaćuta, pogleda ih,  slegnu ramenima i  mahnu glavom, kao da mu je baš tog trenutka postalo još neugodnije).

Image by Bernd Everding from Pixabay

Milica  ga gleda preko tamnih stakla naočara. Onda se namršti i  bez reči prođe pokraj njega, odgurnuvši ga  i  izađe kroz vrata. Savka seda za sto i počinje da kuca nešto po tastaturi kompjutera.  Tanja se okreće ka kasetama sa fiokama,  i pretura  po kartonima. Maja skuplja šalice od kafe i nosi ih  do umivaonika.

Darinka ustaje  zadnja. Približava  se čoveku na vratima. Smeši  mu se. On  gleda u nju ne trepćući.  Guta pljuvačku, pa opet sleže ramenima. Ona ga nježno hvata za ljevu nadlakticu . Blago ga gleda u oči. Polako kreće,  vodeći  ga kroz hodnik,  ka sobi za intervencije.

Zavesa