POSLEDNJI POVRATAK U SKOPLJE

* isečak iz romana “ U Ime Oca”

  

Zima, godina 1965.

   U Bosanskom Petrovcu snega ima i više nego dovoljno. Grad je obučen u belo ruho i izgleda nadprirodno ljepo. Vreme nam prolazi u druženju sa prijateljima.  Skoro sa nemirom i nestrpljivo očekujemo dolazak proljeća.

  Sneg  se ne zaustavlja danima. Veje i pada u krupnim pahuljama.  

Photo by Andre Furtado on Pexels.com

 Stojim kraj prozora i gledam na ulicu. Nedelja je oko podne.

Svi su se posakrivali u toplim kućama. Napolju je polumračno, kao da je sumrak. U drugoj prostoriji čuje se Radio Sarajevo. U kuhinji, moja žena Nada pjeva raspoloženo, neku popularnu melodiju.

Ispred moje zgrade stoji neki  čovek, ceo zavejan snjegom i maše mi rukom. Otvaram prozor i naginjem se da bolje osmotrim. To je doktor sa svojom kćerkicom u rukama. Djeca su nam skoro vršnjakinje. Zove me da šetamo.

– Zarem po ovakvom kijametu? Je l vidiš kako snjeg pada?   -pitam raspoloženo.

-Ništa to ne smeta! – dovikuje mi doktor i široko se osmehuje.

-Spremaj ćerku i dolazi.


 Moja ćerka ima samo četiri meseca. Ipak, rešavam  da ga poslušam.

I tako, po pravoj snežnoj vejavici,  nas dvojica svako sa svojom kćerkicom u naručju, „merimo“ pločnike u  Petrovcu. Gore-dole. Po ulicama već je napadao skoro metar snjega.

Photo by Pixabay on Pexels.com

  Vreme se utišalo i nije više tako hladno. Čak je i prijatno, za ovakav zimski ambijenat. Srećemo samo retke prolaznike. Koračaju pognute glave, umotani u šalove i marame i brzo nestaju u ulazima zgrada i kuća. Radoznala lica vire kroz zavese na prozorima toplih soba i zagledaju nas. Prepoznaju šetače. Čude se. Neki se i krste. Na osoben, i za njih orginalni način i smisao za humor, komentarišu:

 
– Ovo dvoje mora da su šenuli- došaptavaju se, odmahujući glavama sa neodobravanjem.

Photo by Bas Masseus on Pexels.com

– Po ovakvom vremenu šetati malu decu?! Ajde ovaj ekonomista, njega i da razumemo. Možda on i ne zna šta to znači. Ali doktor? Njega nikako ne možemo razumjeti. On leči ljude i trebalo bi da zna šta je za njih dobro, a šta nije.

  Šetnja nam je bila veoma prijatna, a verujem i našm malim princezama. Celo vreme one su spavale kao dva anđela. Ništa nam se nije desilo, osim što smo nas dvojica ponovo učvrstili svoju, već prethodno stečenu, reputaciju u gradskoj čaršiji, malo „ čudnih “ ljudi, koji se ne uklapaju lako u tradicionalne, lokalne kalupe i stereotipe.

                                           ***

  Jednog dana, u proleće te iste godine, Petrovac je izgledao svečano. Nakićen zastavama i ispisanim parolama. Glavna ulica je bila očišćena i ukrašena. Saksije i leje sa cvećem osvanule su ispred zgrade Opštine i Sokolane. Iako nije bio petak, grad i svi u njemu izgledahu kao okupani. Znate, po nekim starim običajima, ovde se “raja” kupala samo u petak. Zašto? Verovatno da bi mogli ići čisti na misu u džamiju.

Povod za vakvo spremanje i ukrašavanje grada bila je priprema za predstojeće izbore za opštinski komitet Komunističke partije. Trebalo je da se glasa za novog Sekretara komiteta. Glasali su svi građani. Kandidat je bio samo jedan, a to je značilo da će njegov izbor biti sto posto siguran.

Svečana ceremonija ( držanje govora i glasanje ) odvijali su se u Sali Sokolane. Svečano je bila nameštena, sa centralnom binom i glasačkim kutijama na stolovima sa belim, vezenim stolnjacima. U toj istoj Sali, u vreme Drugog svetskog rata, održao se Prvi kongres ljekara i Drugo zasedanje Antifašističke skupštine žena Jugoslavije. Bili su to istorijski momenti za novu državu. To je budilo dobra sećanja, o ne tako davnoj pobedi nad fašizmom i kod prisutnih je stvaralo euforično raspoloženje, kao naručeno za izbor budućeg  gradskog šefa partije.   

  Ceremoniji su prisustvovali i dvojica važnih drugova iz CK-KP Bosne i Hercegovine, čak iz Sarajeva. Sve se odvijalo po unapred utvrđenom planu i programi.Sa bine su se čule samo  pohvale za budućeg sekretara. Činilo se da je stvar gotova. Ostalo je samo još i formalno da se pristupi činu glasanja.

Iako nisam bio planiran, i nisam član partije, javljam se za diskusiju. Daju mi reč i dozvojlavaju mi da diskutujem:

-Poštovani drugovi, u dosadašnjim izlaganjima o kandidatu smo čuli sve same pohvale i dobre reči. Ukoliko je to tako, svakako zaslužuje  da bude izabran. Međutim, o našem kandidatu kruže i loše priče. Ukoliko u njima ima istine, mislim da naš kandidat ne zaslužuje da bude izabran-izgovaram sve ovo u jednom dahu, bez dvoumljenja.

  U sali je zavladala grobna tišina. Sve su oči uperene u mene. Posle kratkog i mučnog ćutanja, javi se gost iz Sarajeva.

-Možete li detaljnije da nam objasnite u čemo je problem?-suho me pita. – Šta se to priča?

-Da!-odgovaram. -Pokušaću da vam obrazložim.

  Malo sam pročistio grlo i produžio:

– Naš kandidat je ranije živio u brdovitom, stenovitom kraju, sa neplodnom zemljom- zbog nečega izbegavam da to njegovo mesto nazovem “planinom”.

– Posle rata, svoj je imot prodao, što je sasvim u redu, a od države je dobio drugi imot na korišćenje, sa mnogo plodnijom zemljom, odnosno, dobio je imanje i kuću familije, koja je 1946 godine, kolonizovana u Vojvodini. Posle nekog vremena on i ovaj imot prodaje i doseljava se da živi u gradu. Na osnovu priča koje kruže o njemu, naš kandidat prodaje kuću i zemlju, koje nisu bili nejgovo vlasništvo i time stiče ličnu materijalnu korist. Ja lično ne tvrdim da je sve ovo tačno, samo ukazujem da se o tome naveliko i sa puno detalja govori u našoj opštini. Da bi izbor bio čist i da ne bude dilema, smatram da je dužnost i obaveza nadležnih organa da ovu stvar ispitaju i da istinu isteraju na čistac.


  Posle ove moje diskusije nastupila je neprijatna tišina. Svi su ćutali i gledali ispred sebe. Predsedavajući ustaje i objavljuje da sledi pauza za ručak.  Nakon dva sata zasedanje će produžiti.

 Na izlazu iz sale pristupaju mi drugovi iz Sarajeva. Zovu me da se pridružim njihovom stolu. Prihvatam. Prisutni vode uobičajeni razgovor o svakodnevnim stvarima. Ja ćutim. U jednom trenutku, jedan od drugova mi se obraća u pokroviteljskom maniru i naizgled dobronamerno, kao djetetu. Polako, u taj naš razgovor uključuju se i ostali. Kažu, nije trebalo da se javim za diskusiju. Ubeđuju me da su sve te priče koje sam čuo, samo obične izmišljotine. Nigde tu nema istine. Partija se dobro raspitala i sve temeljno proverila o svom kandidatu. Nije trebalo da u to sumnjam. Njegov moralno-politički profil ( t.z. „podobnost“ ) je izvan svake moguće sumnje ili, skraja bilo, čaršijske priče. Posle ovoga, sljedile su još mnoge slične, prazne rječi i ne baš uverljive tvrdnje.

    Pauza za ručak je bila pri kraju.   Sala se ponovo puni narodom. Pogađate, razume se, u produžetku sednice više se nije povela nikakva diskusija. Odmah se pristupilo glasanju.

  Glasači su bili dobro ručani i raspoloženi posle nekoliko popijenih čašica šljivovice. Kandidat je jednoglasno i sa aplauzima izabran za Sekretara opštinskog komiteta partije u našem gradu.  

Photo by Element5 Digital on Pexels.com

 Ja sam bio kritikovan od lokalnih rukovodioca u opštini. Zapeo sam im za oko.   Zamerali su mi što nisam vodio računa o činjenici, da ukoliko se moja diskusija dalje razvila, na osnovu onoga što sam izneo u javnosti, oko kredibiliteta predloženog kandidata, bila bi to velika bruka i sramota za CK-KP Bosne i Hercegovine.

   Bio sam ravnodušan prema njihovim kritikama. Odgovarao sam, da me ne interesuje ni njihova bruka, niti suosećam sa njihovom sramotom. Postupio sam onako kako mi je nalagala savest. I zbog toga mogu živeti u miru sa samim sobom.

  Posle izbora partiskog Sekretara, počela je rotacija i celog drugog rukovodećeg  kadra, na svim nivoima u opštini. Postojala je veća grupa “ zaslužnih “ drugova i drugarica, koji su po nekom nepisanom pravilu i misterioznim kriterijumima, obavljali sve rukovodeće dužnosti, kako u državnim, tako i u drugim privrednim i neprivrednim delatnosima u gradu. Na određeni rukovodeći položaj, zadržavali su se otprilike četiri godine, a posle je počinjala rotacija ( promena ), pa su od jedne prelazili u drugu instituciju, stalno na sve višem rukovodećem položaju. Isti ljudi neprestano su se vrteli u krug.

 U javnosti se to smatralo ispravnim i sasvim normalnim i bez nikakvih problema, ili ne daj Bože otpora, trajalo je godinama.

 I tako, prateći to nepisano pravilo, brzo posle goreopisanih događaja, već u kasno proljeće 1965 godine, naš novoizabrani Sekretar partije, pojavio se na novom radnom mestu, ovog puta kao generalni direktor preduzeća u kome sam radio i ja i moja žena.

Photo by Jopwell on Pexels.com

  Nisam se oko toga puno zabrinuo. Mislio sam da je moja diskusija u toku njegovog izbora u vrh partije, već zaboravljena stvar. Prošlost. Međutim, nije bilo tako. Naša komunikacija u toku dnevnog obavljanja posla, postajala je sve ređa i teža. Moji predlozi upućeni Upravnom odboru i odgovarajućim službama, nisu bili postavljani na dnevni red i nisu bili razgledavani. Sve češće, bivam kao slučajno  izostavljen, ili ne dobijam poziv da prisustvujem sastancima stručnog kolegijuma u preduzeću. Polako, postaje mi sasvim jasno da je „ đavo  došao po svoje“ kako se kaže u narodu. I da tu više, za mene, nema mesta.

  Tražim prijem kod direktora/partiskog sekretara. Prolaze dani pre nego što dobijam odgovor. Pojavljujem se u zakazano vreme, kod njega u kancelariji.

– Kao što vidiš, došlo je vreme da rasčistimo naše odnose- obrati mi se direktor otvoreno, samo što sam se pojavio na vratima kancelarije.

 Nisam očekivao od njega tako brutalan i direktan pristup. Postaje mi jasno da Generalni hoće da me se oslobodi, mene, i mog daljeg rada u preduzeću. Ni sam nisam imao volje ni  želje, da se sa njim navraćam prošlosti i da diskutujem o banalnim stvarima. Njegov nastup mi je na neki način i olakšao posao. Odmah sam prešao na ono što sam bio naumio i što mi je jedino preostajalo u tim uslovima, ukoliko sam hteo da ostanem slobodan čovek. 

– Druže direktore, da li se slažete da razgovaramo o uslovima, pod kojim mogu da se razdužim sa preduzećem, u pogledu mojih obaveza suglasno ugovora o stipendiranju?- pitam ga. –Ukoliko je to moguće, ja vam obećavam da ću u narednih deset dana podneti otkaz na moje radno mesto i napustiću preduzeće.  

 Bez trunke razmišljanja on reče:

-Već sutra dobijaš takav dokumenat.   

 S tim je stvar bila završena.

  Imao sam utisak, da nisam sam ovo predložio, direktor bi to isto učinio. Vakva njegova odluka, davala mi je još više razloga da verujem u priče o prodaji državnog zemljišta za ličnu korist, koje su o njemu kružile. Direktor, sam, bez organa upravljanja, nije imao ovlašćenje da me oslobodi obaveza,  koje je nalagao ugovor o stipendiji i da mi dozvoli da napustim preduzeće.

 Međutim, ja sam dobio ono što sam tražio, a kako je on to izveo, nisam nikada doznao.

 U takvim uslovima i situaciji, nisam imao drugog izbora.

 I sad? Kuda dalje?

 Nova situacija je podrazumevala korenite promene našeg života i budućnosti. Ponovo me je čekalo traženje posla, obezbeđenje mesta za stanovanje, selidba i druge obaveze, koje su se neminovno javile i koje je trebalo rešiti. Nije mi bilo prvi put da se nađem u teškoj situaciji i nisam se plašio. Sloboda ne sme imati cenu. Ali, sada sam imao i familiju. Suprugu i malu bebu, kojoj nije bilo ni godinu dana.

   Razgovaramo sa suprugom. Pravimo kombinacije. Pomalo  i maštamo. Ponekad je uzbudljivo imati ispred sebe bezbroj mogućnosti i slobodu izbora. Ona želi da odemo u Beograd ili, još više joj se dopada Banja Luka, i da tamo tražimo posao i stan. Voli Banja Luku. Ne poznajemo nikog tamo i bez pomoći, biće nam teško.

 – Šta misliš? – pita me ona.

– Sviđa mi se Banja Luka, ali ipak, mislim da bi sve ljepše rešili u Skoplju. Tamo imamo puno prijatelja i poznanika. Uostalom, tamo su i tvoji roditelji. U Skoplju imamo mnogo mogućnosti za rešenja- kažem ja.

  Skoplje je još u izgradnji i još se suočava sa posledicama razornog zemljotresa, koji ga je snašao samo pre nešto više od godinu dana. Mi smo to oboje preživeli tamo, na licu mjesta, ja kao vojnik, a moja supruga u kući njenih roditelja, u centru grada, koja se srušila do temelja.

  I tako, dok smo mi razmišljali i premišljali se šta da radimo, iznenada, kao rukom sudbine, i baš u pravo vreme, stiže pismo iz Makedonije, sa spasonosnom sadržinom.

  Piše mi kolega sa studija. U pismu je pozivnica. Dobijam odličnu ponudu za posao i ukoliko želim, mogu je odmah prihvatiti. Posao je u novoj i veoma interesantnoj instituciji, Republički zavod za promet stoke i unepređenja privrede. U zavodu se otvara novi sektor za ekonomiju i traže stručno ljude. Posao mi se odmah dopada. Novi sektor bi se bavio pripremom palnova i projektnih analiza, studija i elaborata iz različitih privrednih oblasti za potrebe Privredne komore.

To je nešto sto mi se čini odličnim, baš onako kakao bi samo poželeo. Kolega nam je već našao i useljiv stan.

I tako se to desilo!

Kocka je već bila bačena!

Sudbina je htela da padne u Skoplju.

Napuštamo Bosnu, ovog puta zauvek.

Sa novom nadom i vjerom, odlazimo u Makedoniju.

Uvek i samo napred.

U novi, bolji život.

SLUČAJNI SUSRET

Kragna mu je bila podignita. Ravna, svjetlosmeđa kosa, dužine ispod ušiju, padala je u valovima preko čela. Stajao je, zamišljen, u redu ispred kase, sa rukama u džepovima kaputa, skupljenih spreda, tako da su mu se octravali vitki bokovi. Lagano pognut unapred, gledao je ispred sebe, ne osvrćući se na okolinu.

Jedna niska i debela žena, sa ofarbanom kosom i napadnom šminkom, progura se ispred njega i započe priču o pravu na red, koji je ispustila, da bi samo još jedno nešto uzela. Ljudi u redu iza, nervozno su se bunili, ali on ostade smiren. Pusti je da plati, praćena negodovanjem ostalih, kojima je, odlazeći, mahnula rukom u vazduhu i pokazala srednji prst. Kasirka se ispričavala, zarumenjenih obraza od neugodnosti. Osmehnuo joj se lagano i podigao jednu obrvu, sasvim malo, pogledavši je iskosa, pa zatim je nagnuo glavu u stranu, tako da su mu valovi kose zaplesali po licu. Mirno je stavio korpu na traku i sačekao da plati.

Photo by Oleg Magni on Pexels.com

Ona je stajala u paralelnom redu, na drugoj kasi, i posmatrala ga iz dosade.

Osvežavajuće bombone od mente, zubna svila, vodica za ispiranje usta, hrana za pse. Iz džepa izvadi ljepi kožni novčanik i dugim, nježnim, ali ipak snažnim prstima, kao u pijaniste , izvuče karticu i pruži je kasirki, još uvek poluzavodnički posmatrajući je ispod obrva. Ona se još više zarumeni i stavi karticu u pogrešni prorez na terminalu, pa se opet izvinjavaše. Odmahnuo je rukom. Nije važno. Ne žuri se. Umirio je devojku, izgovorivši nešto i gledajući je u oči. Uze račun i prođe kroz izlaz. Nestade u masi svjeta na ulici.

Plati i ona i krenu napolje.

Photo by bruce mars on Pexels.com

Nekolko izloga dalje niz ulicu, primeti ga gde sedi u malom kafeu. Nešto ju neodoljivo privuče da uđe. Bez razmišljanja, otvori vrata i sede za jedan slobodni sto. Naruči kafu i izvadi neki časopis, koji je nosila u tašni, pa poče da ga lista. Trudila se da shvati sadržinu na stranicama, ali nikako nije uspevala da sabere misli. Neznanac je bio udaljen od nje samo nekoliko stolova. Pokuša da ne obraća pažnju na njega. Nešto je zapisivao u malu bjelježnicu. Zazvoni mu telefon. Javio se. Tiho je govorio, gledajući u daljinu sanjarskim pogledom.

Photo by Rafael Barros on Pexels.com

„Baš sam glupa“ pomisli ona najedanput. „ Šta ja to pobogu radim? Pa nije mi petnajst godina“. Ljuta na sebe, plati račun, uze kaput i žurno krenu ka izlazu. Kad se približila na nekoliko koraka od stola za kojim je sjedio, on naglo podignu glavu i pogleda je pravo u oči. Srce joj poskoči i poče da lupa kao ludo. Noge su joj se oduzele i činilo joj se da ne može da se pomakne.
I tada postade svesna da mu se osmehuje. Taj slučajni osmeh još više je zbuni. Trgnu se iz transa i izjuri iz kafea.

Na ulici ulete u prvi taksi. Dok je šoferu davala adresu, primeti nepoznatog, kako se žurnim koracima približava kolima u kojim je sjedila. Pružio je ruku kao da hoće da uhvati kvaku na vratima. Na tren se kolebala, ali taksista je već dao gas i kola su krenula. Okrenula se i spazila ga kako maše, ali lik mu se izbgubi u prašini ulice. Ona nasloni glavu na sedište, zatvori oči i odahnu.

Photo by Pixabay on Pexels.com

Narednog jutra probudila se sa glavoboljom. Ustade i u kuhinji pristavi kafu. Sede za sto i otvori komjuter . Odjednom sva utrnu od užasa.

„Ne to nije moguće“-pomilsi, a krv joj se zaledi u žilama. Na naslovnoj stranici poslednjih vesti, bio je lik muškarca od juče. Ispod slike stajao je tekst: „ Juče, u kasnim večernjim satima, posle duge i opsežne istrage, policija je uhapsila izvesnog H.H. Sumnjiči se da je počinioc nekoliko grozomornih, nerazjašnjenih ubistava žena u našem gradu u toku predhodnih meseci….“

Zurila je u ekran nepomična. Na šporetu, kafa je prekipela.

САСТАНАК

Photo by Flora Westbrook on Pexels.com

Драги читаоче, кад би Ви неким чудним случајем, пролазили  око поноћи, покрај  прозора куће  број пет  у улици Краља Александра,  могли би,  скоро сваке ноћи, да опазите   чудну, плавичасту светлост, која тајанствено  исијава,  кроз  велики старински прозор,  окренут ка  улици.

Ако би Вас савладала радозналост, приближили би се, подигли на врховима прстију  и  завирили у  тај туђи свет,  нестрпљиви да  откријете тајну ове необичне мистерије.  Унутра, у полутамној соби, угледали  би једну погурену прилику са чупавом, неуредном фризуром на глави,  како седи  сама за столом.   Лице ове тајанствене особе,  обасјано  је мистериозним светлом. Оно само, у суштини,  обасјава таму око себе,  као што Мjесечина обасјава ноћ.

Photo by Daniel Putzer on Pexels.com

Извор те светлости , чак би га могли назвати Сунцем  овог малог универзума,  је плавичасти  екран малог  покретног компјутера. У њега, нетрмице, не трепћући,  зури  пар зеленкастих   очију.  Усне, са остатцима наранџастог ружа, мичу се,  шапћући  нечујно речи,  које прате очи,  летећи преко  покретних  цртица слова која ничу  једно за другим,   формирајући, с лева на десно, вагоне које путују  по белој површини екрана, као воз кроз снег.

„ Да ли би сте са мном сутра попили кафу?“  усне обликују речи неколико пута за редом, слог по слог, нечујно, па уши, испод  неуредне фризуре, не чују, али  мозак коначно схвати, па се очи одмах  раширише  и засијаше.

„ Аууууу…….аууууу, мили Боже!“  узвикује прилика у полутами.

Устаје  брзо од стола,  пролази  кроз собу сигурним кораком, избегавајући вешто,  намештај у тами. Пали светло у кухињи  и отвара плакар изнад  судопера.  Руком  вади  флашу  са жутом течношћу  из најдубљег дела плакара. Узима малу чашицу и налива  из флаше, пуни је до врха,  па саспе све у уста брзим покретом,  и прогута у трену.  Мало се затресе, као да ју је посула прашина,  па је  скида са себе.  Обрише   руком  уста  неколико пута  па остаде да стоји непомично,  испод  жутог кухињског светла,  зурећи пред собом ка помрачини  собе и светлећем  прозору  упаљеног екрана.

*

Пажљиви  посматрач, коме је већ све ово мало  заголицало радозналост, и не слути да  је  сведок једне  љубавне везе у настајању.  Ако се може нешто такво рећи,  ослањајући се искључиво на  оскудним информацијама  које је нудио призор пред нама. Госпођица Јовановић, тако се зове ова  тајанствена  прилика,  је у ово глуво доба ноћи, већ месецима размењивала   поруке преко месинџера,  са  непознатим господином,  кога је упознала на  социјалним  мрежама. Фин  и културан  џентлмен, који се представља  као Паја.

Паја  је био  веома речит, али одмерен у својим коментарима,  и она је одмах  осетила да се ту ради  о дивној особи. Особи  са принципима.  И још важније, особи од  укуса, која је осим тога, поштовала  и   ред,  васпитање и  културу опхођења.  Ненаметљиво, али ипак  без грешке, изналазио је начине да јој изрази своје дивљење. Увек се  с њом  слагао око свих важних питања. Око проблема уличног ђубрета, на пример, кад ју је  неки  неваспитанац, напао погрдним речима. Господин Паја ју је тако  достојанствено и са стилом заштитио. Потом су прешли на мале поноћне разговоре. Размењивали су поруке сатима.  И ни једном од њих није било досадно.    

   Да, може се рећи да су се њих двоје истински спријатељили  последњих неколико месеци. Макар да је све то било, чудне ли речи, само на „мрежи“.  И сад, изненада, он је   одлучио да учини велики корак напред. Позив на  кафу. Хоће да се упознају.  Није знала шта да му одговори. Хоће и она.  Али!  Увек у животу постоји неко „али“. Да није можда пребрзо?  Опасно? Неугодно? Шта ако јој се не свиди? Или она њему? Бојала се реалности, морала је коначно себи то да призна. Мрежа је била сасвим друга ствар.

Photo by Dorran on Pexels.com

Госпођица Јовановић и не примећује,  да  Ви, радознали читаоче, вирите при дну прозора и проматрате ове њене  душевне дилеме. Несвесна  да је прате ваше  радознале очи, она прилази  клавиру, пали стару лампу од китове коже и загледа се у  слике, урамљене старинским оквирима и  поредане на њему.  Пажљивим посматрањем Ви би   свакако приметили,  да тамо нема  слике,  која  није стара бар тридесетак па и више година.   Већина је  у  црно белом формату. Или сепији.  Углавном су то породичне слике. Госпођица,  као мала  девојчица у лакованим ципелицама. Она на  матури, са дипломом у рукама.  Свира клавир, у цицаној   црвено-бјелој хаљиници,  док јој густе шишке падају преко чела на очи. Некад  ја лепо свирала. И певала. Волела је музику.

Photo by Suzy Hazelwood on Pexels.com

На осталим сликама, види се углавном,  крупан човек са брковима, обучен  у униформи.  Стоји сам,  испрсивши груди, у капуту са великим месинганим  дугмадима  и кожним опасачем. Седи на столици испред завесе од  велура.  У  центру је групе, млађих особа у сличним униформама.   То је господин Јовановић, некад виђен и важан човек. Врховни начелник полиције, који, Бог да му душу прости, већ годинама спава испод сјене великог бора на градском гробљу.

Photo by Suzy Hazelwood on Pexels.com

А ово је она сада. Некадашња лепотица и началникова кћи. Татина ћерка. Јединица. Без мајке од малена. Одгајана строго, али с љубављу. Ништа није било довољно добро за њу, госпоћицу Јовановић. Тата  је најуријо све оне  неозбиљне момке, клемпавих ушију и покварених зуба, који су се  смуцали око куће и око ње. Не, није ју он хтео дати за свакога. Па где би то могло. Није ваљао један, па није ваљао други. А време је пролазило.  И пролазило. И онда прошло.

Началникова кћи, стајала  је крај овог истог прозора, из дана у дан, блједела од сунца и месеца и полако исчезавала, док су године неприметно пловиле крај њихове куће, односећи, њој младост и лепоту, њеном оцу,  титуле, новац  и здравље.

„Ех, тата, тата“, помисли она сетно.  „ Имао си ти за мене велике планове. Не  баш ово, непознати,  невидљиви  човек из светлеће таблице“.  Али времена се мењају. А оца одавно нема, да је посаветује. Да је задржи на правом путу.

Photo by Octopus soul on Pexels.com

Ви сте вероватно до сад већ много тога запазили, драги читаоче. Мора да сте се осврнули  мало око себе и видели  те пожутеле и неокречене рамове, некад сјајно белих прозора, запуштену башту и поломљену ограду, која раздваја ову, некад лепу кућу, од улице. Права  вила је та кућа била једном, понос господина начелника, са степеницама од мермера,  витким стубовима и тремом испред великих, улазних врата од дебеле  храстовине.

Наравно, да јесте, па кад сте се и сами провукли кроз рупу у огради.  Овде све некако мирише на трулеж. Трулеж дрвета, трулеж земље, трулеж  осећања, труле успомене.  Кућа је у  тужном пропадању, вапила за данима кад је  врховни начелник у високим кожним чизмама до колена, шетао двориштем са  рукама подбоченим о струк и надгледао  како његови подређени  мешају малтер, фарбају  фасаду бојом  зреле кајсије, уоквирују прозоре белим, окреченим опшивцима од малтера, секу зелену ограду, косе траву, саде дрвца. Каква је то милина била. А сви сретни и распевани. Началник, што му кућа сија, а не плаћа ни динара, помагачи, што, ето, „ добровољно“ помогоше свом претпостављеном. Тада су људи били некако веселији.

Био је и онда, ту неки момак који се звао баш Паја. Неко младо, жгољаво полицајче, увек насмејано. Он је све нешто фарбао прозоре  салона, па чистио окна, па поново фарбао. Ко би то бројао, колико је само пута са бојом пролазио једне исте рамове. А и она је  била тамо. У салону. Вежбала партитуре,  са професором клавира.

„ Поново, молим вас поново“ викаше професор док му је брадица дрхтала од нестрпљења. „ Драга госпођице, ја стварно не знам због чега, али  ви данас уопште немате концентрацију.“

Photo by Brett Sayles on Pexels.com

А она је црвенела и грешила. Грло јој се сушило. Прсти је нису слушали, дирке су јој бежале. Младић  је погледавао у њу испод ока. Професор је лупао по столу.  Ништа од вежбања тог  дана. Ушао је началник и намрштено погледао младића са четком у руци,  па му дао знак, да се покупи и оде.  Није  се појавио наредног дана.  Ни следећег. Премештен је, рече јој његов колега. У други град, далеко, тамо доле уз реку.

Ето, тако је било некад, кад  се кућа градила.

Е сад, док сте се Ви, мој читаоче, радознало освртали по башти у потрази за некадашњим лејама цвећа и великим, масивним  жардињерама од камена и гипса,  у соби, наша се јунакиња храбро   вратила испред  светлеће површине где су још титрала она слова од малопре и  скупивши сву преосталу храброст, написала : „ Може, свакако. Кафа, зашто да не? Уколико уистину желите,  ја се слажем.“

Неколико  минута  не појави се ништа. Бјелина. Чистина.  Већ се каје. Шта јој је ово све требало? Можда се предомислио? Није му требала одговорити. Није….

Док је она водила борбу сама са собом, ново коло слова крену по екрану с лева на десно.

„ У два сата,  у башти  ресторана  у парку“ – стајало је исписано.

Приметили сте, свакако, ако сте још који минут  изгубили вирећи кроз прозор, да је особа у соби одједном почела  да хода тамо – вамо, горе – доле, као да је ни једна столица није могла задржати. После прилично дуге шетње, напослетку се примирила, па отишла  у купаоницу и тамо се задржала веома, веома дуго. Довољно дуго, да Ви изгубите  стрпљење и почнете да тражите ону рупу у огради, која води на улицу. Али, у последњем тренутку пре вашег одласка,  поново  се појавила у соби. Изгледала је  другачије. Скоро као ванземаљац.  Глава јој  је била умотана у некакву сребрену фолију испод које  су вирили увијачи за косу. Лице  је намазала дебелим слојем зелене креме. Можда то и није била крема,  већ нека маска од глине за улепшавање.   Прилегла је таква на каучу, сребрено-зелена, као какав чудни инсект и пустила телевизор. Није успевала  да прати програм. Устајала је  свака два минута и нешто доносила, односила, преуређивала и премештала. На крају, напокон, примири се и заспи. Али до тад  сте и Ви, читаоче, наш случајни сведок-посматрач, већ били одавно у свом дому и наравно, спавали  сте у својој топлој постељи слатко сањајући.

Само да вам кажем, ако сте још увек радознали, до краја те  ноћи, ништа важно нисте пропустили.

***

1.2.    

Паја  је рекао да ће у ревер  ставити  црвену ружу. Носиће  беле панталоне и  маринско плави  сако.  Познаће га од прве, уверавао ју је. Седеће у башти, окренут према улазу.

Била је узбуђена од  раног јутра. Ормар отворен, све хаљине  разбацане по кревету, столицама, поду.  Сребрена фолија од јуче,  лежала је згужвана на јастуку. Безбројне бочице лака за нокте заузеле  су потпуно ноћни  сточић.

Photo by Kristina Nor on Pexels.com

У малој купаоници, која је имала само стару каду за купање и мали умиваоник  владао је неред. Метални увијачи за косу, са рупицама,  били су разбацани посвуда. Гледала је  себе у огледалу без рама, накривљеном изнад умиваоника,  на оронулим белим прочицама зида,  као прилепљени  фластер на болно лице. Сребрени премаз на доњој страни  ољуштио се од влаге,  па кад би се погледала, изгледало је да јој рђа нагриза  лице.

Покушавала је да се нашминка. Није јој баш полазило за руком. Као да то ради први пут у животу. Измучила се са маскаром.     У торбици је налазила само масне,  светлуцаве сенке за очи, старе и неколико деценија, а ружеви су били и одвећ црвени за дневно светло.

Спремање је потрајало.

Знате ово, драги читаоче, зар не? Пошто вас радозналост није остављала  на миру, Ви сте, као случајно,  око пола два,  опет прошетали  алејом  улице Краља Александра, таман на време да видите како се једна незграпна прилика  помаља колебљиво иза дебелих храстових врата на улазу куће  број пет и полако њишући се и  држећи у рукама велику ташну, силази степеницама.

Учинила вам се збуњеном и несигурном. Свакако, она је то и била.  Изашла је на улицу, застала на тренутак, осврнула се на све стране, као да нешто тражи, па полако  кренула у правцу  парка.

Превише је нашминкана, помислили сте.  Изнад зеленкастих очију, капаци су били намазани тамноружичасом  бојом,  а очи  уоквирене  дебелим слојем црне оловке и маскаре. Лице је било превише запрашено светлим пудером, што је наглашавало  увеле, спуштене  ка земљи, образе. Изгледала је као  неки дух из прохујалих времена. Очи, два црна прореза, још више су се истицали на таквом лицу. Кармин је био за нијансу прејак, а контуре усана  су пре наликовале рубу тестере,  него  глаткој, заобљеној  линији.   Врат је вешто сакрила свиленом марамом  на пруге. То је бар било на свом месту.

Госпођица Јовановиђ  је одабрала  дводелни сиви костим, чији је крој одавно изашао из моде. Сако широких рамена и са великим реверима, у којим је уметнула знак за препознавање, пупољак црвене руже, био је дужине испод кукова па је незграпно  пресецао  њену фигуру која је и без тога била нејасног облика. Сукња јој је била предугачка и сметала јој у ходу. Посматрачу са стране, чинило би се да је ходала у каквом џаку за кромпир.

Од свега овога, ипак, најгора је била фризура.  Чврсто натапирани и укрућени чуперци излазили су непослушно,   у свим правцима, из централне масе  око главе, уплетене мистериозним методама у виду великог  гнезда.

Знам да сте негодовали у себи,  драги читаоче. Чак сте почели и да размишљате, како да спречите катастрофу на помолу.

Прилика је доста хитро корачала испред вас, а ви сте пожурили корак, смишљајући неки добар разлог да је предусретнете и задржите. Ко зна зашто сте се толико упетљали у развој догађаја? Али већ сте били до гуше у свему овоме и повратка није било.

Photo by Pixabay on Pexels.com

И тако,  баш кад је она скренула десно око једне окуке на раскрсници, и већ била опасно близу парка, вас појури једно бесно псето које истрча лајући из неког  дворишта на улицу. Били сте сигурни да је псето било узнемирено  јаким, слатким мирисом  госпођициног парфема који је остављао траг у ваздуху, али  ето ви сте му се нашли на путу, па сте настрадали. Морали сте да се спасавате и да бежите од помахниталог пса, а дотад је прилика већ прешла главну улицу и изгубила се на улазу у парк.

Коначно, псето вас остави на миру и  отрча за точковима неких кола, која веома брзо пролетеше улицом, а ви сте трчећи побегли у парк и пожурили ка башти ресторана, који је у ово доба дана био препун људи.

На срећу није било прекасно. Госпођица Јовановиђ  је  несигурно стајала неколико корака од улаза и нешто  се предомишљала.

Већ сте подигли руку да јој махнете,  скоро да сте је сустигли, али она окрену главу не видевши вас и нагло закорачи кроз пролаз и уђе у башту.

Photo by Helena Lopes on Pexels.com

И баш у том тренутку на њу налети једна весела и бучна група младих људи. Неколико младића и једна девојка смејући се гласно и вичући,  појурише ка улазу баш у моменту,  кад се на њему појави наша госпођица. Младић на челу ове дружине, држао је девојку левом руком око паса и био окренут главом ка назад, нешто весело говорећи  друговима иза себе, што је проузрочило  гласан смех целе групе. Било је прекасно да види прилику на улазу, па налете на њу свом силином и сруши је.

Са осећајем очаја гледали сте како госпођица Јовановић пада у прашину, наочиглед свих гостију у башти. Ташна јој одлете  неколико метара даље, марама се развеза, сукња се подиже изнад колена, а чарапа се на њему поцепа.

За тренутак сви заћуташе и погледаше у њих, немо пратећи неугодну сцену. Један млади конобар  брзо се снађе и крену ка прилици која се ваљала по земљи.

Младић грубо одгурну девојку од себе, отресе панталоне и намести косу која му се разбарушила од судара. На лицу му се прво појави запрепаштење, па неверица и на крају бес. Такво нешто није смело да се њему догоди. Погледа у своје пријатеље који су стајали иза њега, сузджавајући  смех и гледали у земљу гуркајући једно друго. Погледа у девојку,  која окрете главу у страну, да је не види како скрива осмех. Онда се полако окрену и  погледа у прилику испред себе, која се трудила да се усправи, тражећи рукама ташну и вукући сукњу преко рањеног колена.

„ Хеј ти!“ , викну младић нервозно и љуто је погледа. „ Хеј стара, па да’ л ти побогу гледаш куда  ходаш, а? Па шта је теби матора будало, где си то кренула? Је’ л видиш шта си од мене направила? Покварила ми скупо одело. Знаш ли ти колко ово кошта? Или тебе то не интересује? Шта ти знаш шта је скупо? Погледај се само.“

Сви у башти су ћутали. Конобар стиже до госпоћице и помогну  јој да устане и да се среди. Подигну јој ташну и пружи јој је. Она је прихвати дрхтавим рукама. Ухвати је под руку и поседе је за један празан сто.

Младић га посматраше са презиром. Чекао је да се и њему пружи дужна пажња, али нико му се не обрати.  Фркну љутито, заглади косу, повуче рубове сакоа ка напред и доле, закопча дугмад,  па погледа у своје друштво, које је у међувремену набацило озбиљне изразе лица и рече им заповеднички:    „ Хајдемо из ове рупе!“

Прошли су поред вас, читаоче, зар не, опет насмијани и бучни. Ви сте потресено зурили у призор у башти. Госпођица је пила воду са шећером, коју је  донео љубазни конобар. Још није могла да дође к себи. Било вам је жао ње, да, свакако да вам је било жао. Кад сте закаснили, шта сте сад могли да урадите.

Неколико столова иза, приметили сте високог и лепо обученог  господина. Беле панталоне, плави сако. Господин је сакрио лице иза раширених новина. Ипак посматрао је сцену вирећи,  без посебне реакције. Видели  сте да је полако, неприметно,  из ревера извадио  пупољак црвене руже и бацио га  даље од себе у башту. Онда је без много буке,  устао и отишао до шанка где је платио рачун и изашао на задњи излаз из баште.

Photo by Pixabay on Pexels.com

Гледали сте немоћно за њим, како полако и сигурно корача стазом која је вијугала између дрвореда, и удаљава се у дубини парка, све  док није сасвим исчезао.

***

Photo by Joseph Redfield on Pexels.com

ЗврррррррррН !

Шта је сад ово?    Огласило се неко звоно. Где то звони тако гласно? ! Нагло сте се усправили. Где сте? Ох, па Ви сте то код куће у својој сопственој  постељи. Успавали  сте се. Шта је то с вама побогу драги читаоче?  Хајде, хајде пожурите с тим облачењем.  Све сте ово изгледа само сањали. И то у по бела дана.

А чека вас прича. Недопричана.

Пожурите, већ ће скоро два сата!

И ево вас, за час спремни, трчите  ка парку. Свакако, па морате довршити нашу причу у коју  сте се од радозналости, наивно, увукли до гуше.

Скоро сте стигли  до ограде баште. Полако се примичете.  Ма шуњате се, шуњате, да назовемо ствари правим именом.  Близу сте  трећем столу с лева, до саме ограде. За њим седи један старији господин пријатног изгледа. У реверу му је пупољак црвене руже.  Човек је витак али мишићав. Беле панталоне су беспрекорно чисте, Сако маринско плави. Обријан свеже, само бркови остављени на лицу. Коса је сасвим  седа, али густа и лепо зачешљана.

Прилази му један млади кнобар. Са њим иде нека прилика.     То је једна мало старија дама пријатног изгледа. Чини се као да она неприметно оклева. Помно је посматрате. Лепо је очешљана. Пунђа тамно риђе боје скупљена је на потиљку. Лице, само са благим ружем природног тона, на уснама. Две мале  бисерне наушнице сјаје на ушима, ниска бисера око врата. Нема прстена на рукама. Хаљина,  тамнољубичасте боје,   лако јој и лепршаво пада преко струка и кукова до испод колена и издужује јој фигуру. На грудима, причвршћен украсном иглом, стоји пупољак црвене руже.

Конобар говори и показује нешто рукама. Сигурно их представља  једно, другом, мислите ви. Мушкарац се осмехује па устаје са столице. Пружа руку дами и лако се наклони. Жена прихвата пружену руку и стегне је. Он јој придржава столицу и помаже да седне. Почињу полако разговор. Како што можете да видите драги читаоче, то је угодна конверзација која се одвија са лакођом. Већ се обоје осмехују. Сад он, потом она. Примећујете, и очи им сијају, па се цакле, па онда већ блистају као звезде.

Ето, напокон. Сад можете бити сасвим задовољни.

Прича је дошла до краја.

А сваки крај, то је само нови почетак. Неке друге, још интересантније приче.

Aside

ЉУБАВ

„Хоћу да будем први“, рече В.

„Не, не може то“, побуни се Љ.

„Због чега?“, упита У.

„Зато што, ако нисмо, овако како јесмо, неће бити љубави“, рече Љ, “ A то је веома, веома важно осећање“.

„Најважније од свих“, дода А.

„Па ту нас је пет равноправних, ево, хоћу и ја на почетак“, узбуди се Б.

„Ништа ви не разумете“, љутну се Љ. „Па кад би ти био први, што би смо то били – БУЉАВ, БЉУВА.”

„Ха, ха, ха” , насмејаше се сви.

„А љубав“, рече Љ, „ Е то је нешто, нешто…..

“ Ја волим А!“, узвикну У изненада.

А поцрвене, а Б искористи прилику па поЉуби Љ.

Само се В не снађе. Али се наљути, па их без речи напусти.

И остаде Љуба.

“ Како се ја створих овде?“,  упита она.

“Из Љубави, из љубави……”, зачу шапат.

Photo by Pixabay on Pexels.com