* isečak iz romana “ U Ime Oca”

  

Zima, godina 1965.

   U Bosanskom Petrovcu snega ima i više nego dovoljno. Grad je obučen u belo ruho i izgleda nadprirodno ljepo. Vreme nam prolazi u druženju sa prijateljima.  Skoro sa nemirom i nestrpljivo očekujemo dolazak proljeća.

  Sneg  se ne zaustavlja danima. Veje i pada u krupnim pahuljama.  

 Stojim kraj prozora i gledam na ulicu. Nedelja je oko podne.

Svi su se posakrivali u toplim kućama. Napolju je polumračno, kao da je sumrak. U drugoj prostoriji čuje se Radio Sarajevo. U kuhinji, moja žena Nada pjeva raspoloženo, neku popularnu melodiju.

Ispred moje zgrade stoji neki  čovek, ceo zavejan snjegom i maše mi rukom. Otvaram prozor i naginjem se da bolje osmotrim. To je doktor sa svojom kćerkicom u rukama. Djeca su nam skoro vršnjakinje. Zove me da šetamo.

– Zarem po ovakvom kijametu? Je l vidiš kako snjeg pada?   -pitam raspoloženo.

-Ništa to ne smeta! – dovikuje mi doktor i široko se osmehuje.

-Spremaj ćerku i dolazi.

 Moja ćerka ima samo četiri meseca. Ipak, rešavam  da ga poslušam.

I tako, po pravoj snežnoj vejavici,  nas dvojica svako sa svojom kćerkicom u naručju, „merimo“ pločnike u  Petrovcu. Gore-dole. Po ulicama već je napadao skoro metar snjega.

  Vreme se utišalo i nije više tako hladno. Čak je i prijatno, za ovakav zimski ambijenat. Srećemo samo retke prolaznike. Koračaju pognute glave, umotani u šalove i marame i brzo nestaju u ulazima zgrada i kuća. Radoznala lica vire kroz zavese na prozorima toplih soba i zagledaju nas. Prepoznaju šetače. Čude se. Neki se i krste. Na osoben, i za njih orginalni način i smisao za humor, komentarišu:

 
– Ovo dvoje mora da su šenuli- došaptavaju se, odmahujući glavama sa neodobravanjem.

– Po ovakvom vremenu šetati malu decu?! Ajde ovaj ekonomista, njega i da razumemo. Možda on i ne zna šta to znači. Ali doktor? Njega nikako ne možemo razumjeti. On leči ljude i trebalo bi da zna šta je za njih dobro, a šta nije.

  Šetnja nam je bila veoma prijatna, a verujem i našm malim princezama. Celo vreme one su spavale kao dva anđela. Ništa nam se nije desilo, osim što smo nas dvojica ponovo učvrstili svoju, već prethodno stečenu, reputaciju u gradskoj čaršiji, malo „ čudnih “ ljudi, koji se ne uklapaju lako u tradicionalne, lokalne kalupe i stereotipe.

                                           ***

  Jednog dana, u proleće te iste godine, Petrovac je izgledao svečano. Nakićen zastavama i ispisanim parolama. Glavna ulica je bila očišćena i ukrašena. Saksije i leje sa cvećem osvanule su ispred zgrade Opštine i Sokolane. Iako nije bio petak, grad i svi u njemu izgledahu kao okupani. Znate, po nekim starim običajima, ovde se “raja” kupala samo u petak. Zašto? Verovatno da bi mogli ići čisti na misu u džamiju.

Povod za vakvo spremanje i ukrašavanje grada bila je priprema za predstojeće izbore za opštinski komitet Komunističke partije. Trebalo je da se glasa za novog Sekretara komiteta. Glasali su svi građani. Kandidat je bio samo jedan, a to je značilo da će njegov izbor biti sto posto siguran.

Svečana ceremonija ( držanje govora i glasanje ) odvijali su se u Sali Sokolane. Svečano je bila nameštena, sa centralnom binom i glasačkim kutijama na stolovima sa belim, vezenim stolnjacima. U toj istoj Sali, u vreme Drugog svetskog rata, održao se Prvi kongres ljekara i Drugo zasedanje Antifašističke skupštine žena Jugoslavije. Bili su to istorijski momenti za novu državu. To je budilo dobra sećanja, o ne tako davnoj pobedi nad fašizmom i kod prisutnih je stvaralo euforično raspoloženje, kao naručeno za izbor budućeg  gradskog šefa partije.   

  Ceremoniji su prisustvovali i dvojica važnih drugova iz CK-KP Bosne i Hercegovine, čak iz Sarajeva. Sve se odvijalo po unapred utvrđenom planu i programi.Sa bine su se čule samo  pohvale za budućeg sekretara. Činilo se da je stvar gotova. Ostalo je samo još i formalno da se pristupi činu glasanja.

Iako nisam bio planiran, i nisam član partije, javljam se za diskusiju. Daju mi reč i dozvojlavaju mi da diskutujem:

-Poštovani drugovi, u dosadašnjim izlaganjima o kandidatu smo čuli sve same pohvale i dobre reči. Ukoliko je to tako, svakako zaslužuje  da bude izabran. Međutim, o našem kandidatu kruže i loše priče. Ukoliko u njima ima istine, mislim da naš kandidat ne zaslužuje da bude izabran-izgovaram sve ovo u jednom dahu, bez dvoumljenja.

  U sali je zavladala grobna tišina. Sve su oči uperene u mene. Posle kratkog i mučnog ćutanja, javi se gost iz Sarajeva.

-Možete li detaljnije da nam objasnite u čemo je problem?-suho me pita. – Šta se to priča?

-Da!-odgovaram. -Pokušaću da vam obrazložim.

  Malo sam pročistio grlo i produžio:

– Naš kandidat je ranije živio u brdovitom, stenovitom kraju, sa neplodnom zemljom- zbog nečega izbegavam da to njegovo mesto nazovem “planinom”.

– Posle rata, svoj je imot prodao, što je sasvim u redu, a od države je dobio drugi imot na korišćenje, sa mnogo plodnijom zemljom, odnosno, dobio je imanje i kuću familije, koja je 1946 godine, kolonizovana u Vojvodini. Posle nekog vremena on i ovaj imot prodaje i doseljava se da živi u gradu. Na osnovu priča koje kruže o njemu, naš kandidat prodaje kuću i zemlju, koje nisu bili nejgovo vlasništvo i time stiče ličnu materijalnu korist. Ja lično ne tvrdim da je sve ovo tačno, samo ukazujem da se o tome naveliko i sa puno detalja govori u našoj opštini. Da bi izbor bio čist i da ne bude dilema, smatram da je dužnost i obaveza nadležnih organa da ovu stvar ispitaju i da istinu isteraju na čistac.

  Posle ove moje diskusije nastupila je neprijatna tišina. Svi su ćutali i gledali ispred sebe. Predsedavajući ustaje i objavljuje da sledi pauza za ručak.  Nakon dva sata zasedanje će produžiti.

 Na izlazu iz sale pristupaju mi drugovi iz Sarajeva. Zovu me da se pridružim njihovom stolu. Prihvatam. Prisutni vode uobičajeni razgovor o svakodnevnim stvarima. Ja ćutim. U jednom trenutku, jedan od drugova mi se obraća u pokroviteljskom maniru i naizgled dobronamerno, kao djetetu. Polako, u taj naš razgovor uključuju se i ostali. Kažu, nije trebalo da se javim za diskusiju. Ubeđuju me da su sve te priče koje sam čuo, samo obične izmišljotine. Nigde tu nema istine. Partija se dobro raspitala i sve temeljno proverila o svom kandidatu. Nije trebalo da u to sumnjam. Njegov moralno-politički profil ( t.z. „podobnost“ ) je izvan svake moguće sumnje ili, skraja bilo, čaršijske priče. Posle ovoga, sljedile su još mnoge slične, prazne rječi i ne baš uverljive tvrdnje.

    Pauza za ručak je bila pri kraju.   Sala se ponovo puni narodom. Pogađate, razume se, u produžetku sednice više se nije povela nikakva diskusija. Odmah se pristupilo glasanju.

  Glasači su bili dobro ručani i raspoloženi posle nekoliko popijenih čašica šljivovice. Kandidat je jednoglasno i sa aplauzima izabran za Sekretara opštinskog komiteta partije u našem gradu.  

 Ja sam bio kritikovan od lokalnih rukovodioca u opštini. Zapeo sam im za oko.   Zamerali su mi što nisam vodio računa o činjenici, da ukoliko se moja diskusija dalje razvila, na osnovu onoga što sam izneo u javnosti, oko kredibiliteta predloženog kandidata, bila bi to velika bruka i sramota za CK-KP Bosne i Hercegovine.

   Bio sam ravnodušan prema njihovim kritikama. Odgovarao sam, da me ne interesuje ni njihova bruka, niti suosećam sa njihovom sramotom. Postupio sam onako kako mi je nalagala savest. I zbog toga mogu živeti u miru sa samim sobom.

  Posle izbora partiskog Sekretara, počela je rotacija i celog drugog rukovodećeg  kadra, na svim nivoima u opštini. Postojala je veća grupa “ zaslužnih “ drugova i drugarica, koji su po nekom nepisanom pravilu i misterioznim kriterijumima, obavljali sve rukovodeće dužnosti, kako u državnim, tako i u drugim privrednim i neprivrednim delatnosima u gradu. Na određeni rukovodeći položaj, zadržavali su se otprilike četiri godine, a posle je počinjala rotacija ( promena ), pa su od jedne prelazili u drugu instituciju, stalno na sve višem rukovodećem položaju. Isti ljudi neprestano su se vrteli u krug.

 U javnosti se to smatralo ispravnim i sasvim normalnim i bez nikakvih problema, ili ne daj Bože otpora, trajalo je godinama.

 I tako, prateći to nepisano pravilo, brzo posle goreopisanih događaja, već u kasno proljeće 1965 godine, naš novoizabrani Sekretar partije, pojavio se na novom radnom mestu, ovog puta kao generalni direktor preduzeća u kome sam radio i ja i moja žena.

  Nisam se oko toga puno zabrinuo. Mislio sam da je moja diskusija u toku njegovog izbora u vrh partije, već zaboravljena stvar. Prošlost. Međutim, nije bilo tako. Naša komunikacija u toku dnevnog obavljanja posla, postajala je sve ređa i teža. Moji predlozi upućeni Upravnom odboru i odgovarajućim službama, nisu bili postavljani na dnevni red i nisu bili razgledavani. Sve češće, bivam kao slučajno  izostavljen, ili ne dobijam poziv da prisustvujem sastancima stručnog kolegijuma u preduzeću. Polako, postaje mi sasvim jasno da je „ đavo  došao po svoje“ kako se kaže u narodu. I da tu više, za mene, nema mesta.

  Tražim prijem kod direktora/partiskog sekretara. Prolaze dani pre nego što dobijam odgovor. Pojavljujem se u zakazano vreme, kod njega u kancelariji.

– Kao što vidiš, došlo je vreme da rasčistimo naše odnose- obrati mi se direktor otvoreno, samo što sam se pojavio na vratima kancelarije.

 Nisam očekivao od njega tako brutalan i direktan pristup. Postaje mi jasno da Generalni hoće da me se oslobodi, mene, i mog daljeg rada u preduzeću. Ni sam nisam imao volje ni  želje, da se sa njim navraćam prošlosti i da diskutujem o banalnim stvarima. Njegov nastup mi je na neki način i olakšao posao. Odmah sam prešao na ono što sam bio naumio i što mi je jedino preostajalo u tim uslovima, ukoliko sam hteo da ostanem slobodan čovek. 

– Druže direktore, da li se slažete da razgovaramo o uslovima, pod kojim mogu da se razdužim sa preduzećem, u pogledu mojih obaveza suglasno ugovora o stipendiranju?- pitam ga. –Ukoliko je to moguće, ja vam obećavam da ću u narednih deset dana podneti otkaz na moje radno mesto i napustiću preduzeće.  

 Bez trunke razmišljanja on reče:

-Već sutra dobijaš takav dokumenat.   

 S tim je stvar bila završena.

  Imao sam utisak, da nisam sam ovo predložio, direktor bi to isto učinio. Vakva njegova odluka, davala mi je još više razloga da verujem u priče o prodaji državnog zemljišta za ličnu korist, koje su o njemu kružile. Direktor, sam, bez organa upravljanja, nije imao ovlašćenje da me oslobodi obaveza,  koje je nalagao ugovor o stipendiji i da mi dozvoli da napustim preduzeće.

 Međutim, ja sam dobio ono što sam tražio, a kako je on to izveo, nisam nikada doznao.

 U takvim uslovima i situaciji, nisam imao drugog izbora.

 I sad? Kuda dalje?

 Nova situacija je podrazumevala korenite promene našeg života i budućnosti. Ponovo me je čekalo traženje posla, obezbeđenje mesta za stanovanje, selidba i druge obaveze, koje su se neminovno javile i koje je trebalo rešiti. Nije mi bilo prvi put da se nađem u teškoj situaciji i nisam se plašio. Sloboda ne sme imati cenu. Ali, sada sam imao i familiju. Suprugu i malu bebu, kojoj nije bilo ni godinu dana.

   Razgovaramo sa suprugom. Pravimo kombinacije. Pomalo  i maštamo. Ponekad je uzbudljivo imati ispred sebe bezbroj mogućnosti i slobodu izbora. Ona želi da odemo u Beograd ili, još više joj se dopada Banja Luka, i da tamo tražimo posao i stan. Voli Banja Luku. Ne poznajemo nikog tamo i bez pomoći, biće nam teško.

 – Šta misliš? – pita me ona.

– Sviđa mi se Banja Luka, ali ipak, mislim da bi sve ljepše rešili u Skoplju. Tamo imamo puno prijatelja i poznanika. Uostalom, tamo su i tvoji roditelji. U Skoplju imamo mnogo mogućnosti za rešenja- kažem ja.

  Skoplje je još u izgradnji i još se suočava sa posledicama razornog zemljotresa, koji ga je snašao samo pre nešto više od godinu dana. Mi smo to oboje preživeli tamo, na licu mjesta, ja kao vojnik, a moja supruga u kući njenih roditelja, u centru grada, koja se srušila do temelja.

  I tako, dok smo mi razmišljali i premišljali se šta da radimo, iznenada, kao rukom sudbine, i baš u pravo vreme, stiže pismo iz Makedonije, sa spasonosnom sadržinom.

  Piše mi kolega sa studija. U pismu je pozivnica. Dobijam odličnu ponudu za posao i ukoliko želim, mogu je odmah prihvatiti. Posao je u novoj i veoma interesantnoj instituciji, Republički zavod za promet stoke i unepređenja privrede. U zavodu se otvara novi sektor za ekonomiju i traže stručno ljude. Posao mi se odmah dopada. Novi sektor bi se bavio pripremom palnova i projektnih analiza, studija i elaborata iz različitih privrednih oblasti za potrebe Privredne komore.

To je nešto sto mi se čini odličnim, baš onako kakao bi samo poželeo. Kolega nam je već našao i useljiv stan.

I tako se to desilo!

Kocka je već bila bačena!

Sudbina je htela da padne u Skoplju.

Napuštamo Bosnu, ovog puta zauvek.

Sa novom nadom i vjerom, odlazimo u Makedoniju.

Uvek i samo napred.

U novi, bolji život.