„Sutrašnji dan“,
Reče mi jednom davno baka,
 „Uvek je,
Onaj najlepši 
u  našem životu.
Uvijen  ko poklon,  
Ko paket blistavih zvezda,
u  mastilo  noći.“
         *
„Sutrašnji dan“, 
Kliznu ona češalj,
 kroz posedelu  joj kosu,
„Nikad  ne dolazi,
Umakne nam pred kraj, 
U  večernjim senkama Istoka,
U crti horizonta  Zapada,
Gde  Budućnost živi,
Ko lepa devojka,
Sakrivena,
Ispod sedam vela čežnje.
I niko joj još, 
lice vidio nije,
A priča se,
da je prekrasno,
Jer  ga krade,
Najljepšim devojkama sveta,
Dok  po peronima života,
čekaju voz za sutra“.
            *
„Sutrašnji dan“,
Obrisa baka  ruž, boje ustajalog vina, 
sa upalih obraza, 
„ I ne  naslućujemo  danas,
Dok o njemu razmišljamo, 
grizući  čvrstim zubima,
crvljive jabuke na dohvatu ruke,
Snevajući,
o mirisu narandža  sa ulica Juga,
gde  se Sunce kupa,
za laku noć“ .
         *
„Danas je..“,
skinu  ona tanku košulju od platna,
sa uvelih grudi i koščatih ramena, 
„..samo još jedno jednostavno,
 jučerašnje sutra,
ali nikada,  sutrašnji dan,
koji  hirovito beži,
i okreće,
nama u lice,
svoju tarot kartu,
Luda  zakoračila,
preko ruba ambisa,
Već  u nepoznato, ljepše,  
Zamišljeno  sutra“.
              *
„U ljevoj ruci mi je Mjesec“,
reče prživši dlan ka  tami,
„U desnoj stane  Sunce“,
Okrenu drugi  ka svetlu zore,
„Pa onda ponovo,  
Ravnoteža,
Krug života,
I sve iz početka,
U beskrajnom prostoru Vremena,
preko beskraja neba,
skakućemo  sa zvezde  na zvezdu, 
Ispod spuštenih nam trepavica.
Ne bi li pronašli, 
gde sutrašnji dan živi.“
             *
„Jer, zapamti“,
Pogleda me baka,
zadnjim sjajem u tamnim joj očima,
„U snovima još samo,
Mi  ne shvatamo,
Lice Budućnosti odavno nas je,
gledalo iz ogledala,
I sutrašnji dan, 
nikad neće doći,
Danas.“