„Sutrašnji dan“,
Reče mi jednom davno baka,
„Uvek je,
Onaj najlepši
u našem životu.
Uvijen ko poklon,
Ko paket blistavih zvezda,
u mastilo noći.“
*
„Sutrašnji dan“,
Kliznu ona češalj,
kroz posedelu joj kosu,
„Nikad ne dolazi,
Umakne nam pred kraj,
U večernjim senkama Istoka,
U crti horizonta Zapada,
Gde Budućnost živi,
Ko lepa devojka,
Sakrivena,
Ispod sedam vela čežnje.
I niko joj još,
lice vidio nije,
A priča se,
da je prekrasno,
Jer ga krade,
Najljepšim devojkama sveta,
Dok po peronima života,
čekaju voz za sutra“.
*
„Sutrašnji dan“,
Obrisa baka ruž, boje ustajalog vina,
sa upalih obraza,
„ I ne naslućujemo danas,
Dok o njemu razmišljamo,
grizući čvrstim zubima,
crvljive jabuke na dohvatu ruke,
Snevajući,
o mirisu narandža sa ulica Juga,
gde se Sunce kupa,
za laku noć“ .
*
„Danas je..“,
skinu ona tanku košulju od platna,
sa uvelih grudi i koščatih ramena,
„..samo još jedno jednostavno,
jučerašnje sutra,
ali nikada, sutrašnji dan,
koji hirovito beži,
i okreće,
nama u lice,
svoju tarot kartu,
Luda zakoračila,
preko ruba ambisa,
Već u nepoznato, ljepše,
Zamišljeno sutra“.
*
„U ljevoj ruci mi je Mjesec“,
reče prživši dlan ka tami,
„U desnoj stane Sunce“,
Okrenu drugi ka svetlu zore,
„Pa onda ponovo,
Ravnoteža,
Krug života,
I sve iz početka,
U beskrajnom prostoru Vremena,
preko beskraja neba,
skakućemo sa zvezde na zvezdu,
Ispod spuštenih nam trepavica.
Ne bi li pronašli,
gde sutrašnji dan živi.“
*
„Jer, zapamti“,
Pogleda me baka,
zadnjim sjajem u tamnim joj očima,
„U snovima još samo,
Mi ne shvatamo,
Lice Budućnosti odavno nas je,
gledalo iz ogledala,
I sutrašnji dan,
nikad neće doći,
Danas.“
O ŽENI, PRETKINJI
(posvećeno svim ženama iz naših porodica, iz kojih smo došli u ovaj svet)
∞
Jednog dana rano ujutru,
Tražila sam je u ormaru spavaće sobe.
Ne znam zbog čega, a možda je to bio samo san,
snevan u osvit zore pre buđenja.
Mislila sam da je tamo, zaboravljena, i da je dugo nisam videla.
Da se krije među haljinama, koje još mirišu na nju i čuvaju joj oblik tela.
I da me doziva, da mi da ključ od tajne,
One, o životu i smrti.
∞
Često hodam gradom tražeći je, zagledana u nepoznate žene na ulici.
Pramenje njihove kose koje leprša na vetru,
veje se pred mojim očima, ko zastava nepoznatog predela prošlih sećanja,
donoseći mirise nekih davnih, sretnih dana.
Oči im se sijaju, ko vode skrivenih, planinskih jezerca,
A ponekad se zamute od kiša, ko od suza, i pocepaju mi srce,
ko strela grudi srne.
Vitke kule belih stubova, čipkaju sad rubove ulica kojima su hodale,
uzdignute uvis, ko ruke čoveka koje žude da dosegnu Boga
i obećanu mu utehu.
Al me samo ruka neke neznanke,
dotakne u prolazu, pa nestane, dok ja pružim svoju i zagrlim prazninu.
∞
Uselila se iza pogleda moje dece, ko novi sjaj u njihovim očima,
Ušla im u kosti i očvrsla ih,
pobelela im dlake u kosi,
i spustila ivice usana ka zemlji,
ka sudbini, ka krugu života,
ko obruču prstena na ruci,
koji uvek iz svog kraja, uđe u početak,
I ko točak, krene ponovo u novi krug.
∞
U sobi gde je nekada boravila,
Sada vlada nebesni mir večnosti.
Pronađem je ponekad u tuđim pričama,
I na stranicama knjiga, napisanih rukom nepoznati ljudi,
Iz dalekih, meni, krajolika i boja kože.
Spomenuta još pre vekova i rođendana joj, ista, a ipak neka drugačija.
Postala je šapat kiše i tišina snega,
mir ranoga jutra i tuga sunca u odlasku,
I večna priča noćnog neba u mirno, avgustovsko leto.
Sveprisutna, a nestajuća,
ušla je tiho u priču, u stari album fotografija, u sećanja i legende.
∞
Tu je ona, verujem.
Izgubljena i ponovo pronađena,
anđeoskog lika i blaženog osmeha.
Hoda svodom iznad nas, u beskrajnoj povorci svetlosti duša,
Koracima i stazama, hiljade predaka pre nje.
Ponekad, dok spavam, okrzne mi obraz dodirom,
I ostavi trepavicu kraj kreveta
Da zamislim želju.
Proveri gene koje mi je predala na čuvanje,
Pa se vrati u večnost,
Zadovoljna.
I tamo...čeka me!
∞
NOVINA
Sanjala sam,
da je moj život ko novina,
koju držim u rukama.
Sivi otisak olova na tankom papiru,
požutelom od godina.
Naslovi, masnih, debelih slova,
sa značenjem,
kraćem od jednog treptaja.
Najave velikih i slavnih događaja,
primamljivi slogani
i šarene reklame,
da bi kupili ovo izdanje
iz štamparije Života.
Kakav se to meni dan pogodio?
Suvoparne prve strane,
sasvim banalne i sive,
vesti iz okruženja i kod kuće.
A onda, dalje,
vrhunac,
svetla budućnosti i napretka,
i uzbuđenje nagoveštaja.
Pa srednja, dvokrilna,
sa slikama u boji.
Razbibriga i veselje,
strast i radost,
i okus večite svetkovine,
I sreće koja traje.
A dalje,
vratiš se u krug ka polaznoj tački.
Nakon vrha, sve je ređe
i sve je već viđeno.
Trudi se da mi pažnju zadrži,
isprazna ponuda.
Crna hronika,
sport i kultura
i poneko jelo.
I na kraju, čitulja.
**
Sanjala sam da je moj život,
tek prazna medijska priča.
Trošni otisak iluzije, iz arhive večnosti,
na papiru dana i godina.
Igra slučaja i prosutih slova,
koje je umoran štampar,
posložio bez emocije,
po nalogu Urednika,
velikog Majstora,
tek da datum nekako prođe.
Svako je može prelistati,
od prve do zadnje,
odbacujući je na kraju,
u košari zaborava.
Jer sutra već stiže,
novo izdanje.
I neke druge slike i stubci,
puniće oko radoznalih.
Pa onda, sve iz početka,
novi dan, nova priča.
I tako, u krug,
dok je sveta i vremena.
FINDING SUSAN 