„Ja, samo smo ja, i moje seme, krivi za sve“, mislila je, dok je po cele noći ležala budna među sebi sličnima, a ipak različitima. Nije mogla da spava. U nju je, jednostavno, ušao taj crv, i eto, otada nije imala mira. Sumnjala je da je zadnja iz svog starog, plemenitog roda.
Davno je sve počelo, prisećala se, još sa nekom njenom prabakom i jednim drvetom. Ta je bila baš podatna i našla se pri ruci, a zatim i nekako upala u tu ruku, pa ju je ruka prinela ustima, tim lepim ustima, kojima se bez trunke razmišljanja, podala sva sočna i puna spoznaje.
I tako, kad su zubi, iz tih čuvenih usta, odgrizli jedan zalogaj, sudbina sveta i ljudi bila je zanavek zapečaćena. Ništa više nikada neće biti isto, ko što je bilo nekada.
Eh, da je onda bio tu ovaj crv, pa da ih burgija. Crv sumnje. Ali ne, ništa se nije isprečilo na put plana one zmijurine. Lilit. Kakva paklena osvetnica. Klizila je, zmijolikog tela, po drvetu gde su rasli i zatim slatkim rečima sludela onu naivnu devojku, a plod semena njenih predaka, iskoristila, da bi postigla svoj zli cilj. A kakav cilj može odbačena žena imati, osim da upropasti muškarca koji ju je odbacio zbog druge.
Mučio se milenijumima njen rod sa tom teškom karmom predaka. Ljudi su možda i zaboravili, ali njeni preci nisu. Prenosili su priču sa ploda na plod.
Kada su je sada ubrali i doneli u ovaj veliki market, rešila je da žrtvuje sebe i iskupi svoje pretke. U blizini njene korpe, bilo je puno alata. Ove noći, svi će saslušati njenu priču, hladni ko metal. Porota. Ako je proglase krivom, što je nosila u sebi seme izdajica, čekić će to potvrditi udarcem o sto, a sekira će je raspolutiti i baciti u đubre. Žrtvovaće se za sve. Zatvoriće krug koji se iznova ponavlja otkad je sveta i veka.
I bi ko što beše naumila. Presuda je bila jednoglasna, čekić je lupio, a sekira oštricom poletela ka njoj. Ali umesto da je prepolovi na dve, ona slučajno dokači uže o koje je visila korpa sa jabukama i preseče ga.
Jabuke, među kojima i ona, zadnja iz svoje vrste, padoše na pod i otkotrljaše se. Ona izlete ispod vrata pravo u neko dvorište, pod njušku radoznalog praseta.
“Ne, ne”, pomisli, ali prase je već zagrize i proguta.
„Bože, pa ja sam sasvim golo“ pomisli ono najednom, “ A povrh toga sam roze, a blatnjavo, ko prava svinja. Uzgajaju me da bi me pojeli i od mene napravili čvarke“, shvati ono, ne mogavši se načuditi, otkud su mu se sva ta saznanja, odjednom pojavila u glavi.
Videlo je najedanput ceo svet sasvim drugačijim očima.
„Mora da je to zbog one jabuke “, mislilo je prase, dok je u žurbi, trčeći kratkim nožicama, kidisalo ka rupi u ogradi, bežeći sa farme u slobodu.
Dođemo ponekad slučajno na stanicu i uđemo u voz. Možda imamo kofer, torbu, a možda nismo ništa poneli sa sobom. Jednostavno, iz nekog nama misterioznog razloga, zakoračimo po peronu, popnemo se uz stepenice vagona, uđemo u kupe i krenemo. Krenemo na put u nepoznato.
Zamislimo da u džepu imamo kartu za sve linije sveta i pasoš za sve granice. Možemo putovati beskrajno dugo i neverovatno daleko. Ne znamo gde smo se uputili. To nas i ne interesuje. Krajnja stanica nije važna, jedino je putovanje od značaja.
Voz nas nosi ka nekom svom, nama nepoznatom cilju. Nekad nas tamo vuče radoznalost, nekad osećanja, sećanja ili tajnovitost. Možda smo krenuli, da bi otkrili šta to čeka na kraju svakog puta.
Prepustili smo lokomotivi da vodi, hukti i žuri, a mi, zavaljeni u naslon sedišta, posmatramo život dok promiče ko na filmskoj traci, ispresecan pravougaonim okvirima prozora kupea.
Ne razmišljamo o ničemu. Ni o prošlosti, ni o budućnosti, ni o nama samima. Sklapamo slike od isečaka, od vizija i prikaza, od trenutaka, ukradenih očima nevidljivog posmatrača.
Nakon dugih, ispresecanih šina i čvorova njihovog spajanja i razdvajanja, silazimo iz našeg voza i uranjamo u gužvi na stanici. Tu sve ključa od života. Gubimo se, isčezavamo u masi ljudi. Rastanci i sastanci oko nas, lica nasmejana, lica uplakana. Lica, koja beže od samih sebe ili žure u susret novim početcima. Lica povratnika sa dugih putovanja, koja se vraćaju sopstvenim početcima. Lica koja samo kruže, beskrajno kruže istom orbitom, ko da ih se ništa od svega ovoga ne dotiče, vukući se kroz sumrak perona i nestajući u izmaglici, ravnodušni i lenji ko Mesečina. Svako od njih sa svojom pričom.
Možemo da siđemo s voza bilo gde. Da iznenada promenimo liniju i pravac kretanja. Da se popnemo u neki drugi voz i odemo u nepoznato. I tako, kombinujemo. Presedamo. Povodimo se za šarmom trenutka, za šapatom intuicije. Za slikom ili bojom, ponekad za mirisom ili snom. I sledimo tragove. Nagoveštaje. Znake. Ljude.
Nikad ne znamo gde nas nosi put, koju priču pratimo, a koju ćemo da ispričamo na kraju. Kao i misao, proletimo kroz šumu reči i zagrabimo nekoliko rukama. Pa ih onda slažemo, ulepšavamo, da bi izraili neizrecivo.
Možemo stići daleko na Istok, pa se onda uputiti ka Jugu, pa opet skrenuti u suprotnom pravcu, ka Severu. Sunce, vetar, kiša, led i belina snega.
Planinske prevoje zamenjuje ravnica, cvetne livade, žitna polja. Krećemo se i putujemo predelima koje stvaramo sami, pa ih onda otkrivamo, dok nepomično sedimo u kupeu posmatrajući krajolik. Suprotnosti koje se slevaju u jedno, gubeći svoje osobeno, kroz to neprekidno kretanje nas, koji ih spajamo. Svaka slika stvori neku misao, želju, osećanje. A onda voz stane, siđemo na nepoznatu stanicu, pa opet krenemo drugim vozom, u drugom pravcu, puni slatkih očekivanja.
Pisac, to je taj usamljeni čovek na peronu. Putnik, koji traga za odgovorima, putujući imaginarnim vozovima po zamršenim i ukrštenim linijama unutrašnjih i spoljašnjih svetova.
Slike i pisana reč, vizuelno i verbalno, su se u meni uvek pretakali jedno u drugo. Reč ulazi u sliku, ko što sunčeva svetlost ulazi kroz prozor u prostor sobe, ispunivši je i stvorivši jedinstvenu, tom prostoru svojstvenu, atmosferu, satkanu od svetla, boja i formi.
Atmosfera ja važan deo svakog umetničkog dela, vizuelnog ili pisanog. Ona nas prva obuzme, ponese i uvuče u narativ priče. Njen senzibilitet je ono što nam se odmah dopadne ili nas odbije. Svaka slika ima svoju priču, rekao je neko. Nakon nastanka, utisnuvši se u svest posmatrača, slika stvara svoju sasvim novu priču. Koliko posmatrača, toliko različitih priča.
Posebno mesto u toj galeriji zauzimaju slike praznih prostora. Šta je to u njima što privlači posmatrača? Verovatno baš ono što im nedostaje – ljudske figure i predmeti. Život. Priča je tu ispričana samo atmosferom – prazninom ograđenog prostora, igrom svetla i sjene po njegovim zidovima (dobra i zla u priči), skladom ili neskladom boja (emocija glavnih junaka), širinom ili skučenošću, dimenzijama, formama, nagoveštajem misterije gubitka, konačnosti i praznine, za koju podozrevamo da je nekada bila puna života, ljudi i stvari. Sve je to nestalo u prolaznosti sveta, ostavljajući svoj energetski otisak u atmosferi prostora kojeg su ispunjavali (dimenzija vremena).
Volim putovati u mislima tim oslikanim prostorima i opisujući ih, nijansirajući utisak i osećanja koje izazivaju u meni, stvarati priče od njihovih praznina i atmosfera.
Slike unutrašnjih prostora simboliziraju nesvesno, unutrašnje puteve koji vode u samo središte duše slikara ili pisca. Slike vanjskih prostora i predela, su priče o čovekovom mestu u Univerzumu i beskraju večnosti.
Nikada nisam nameravala da se bavim pisanjem. Čitala sam uvek puno i uživala u knjigama. Moja veština čitanja starija je od mog prvog sećanja, čak i od prvih zuba, kaže porodično predanje. Slova i biblioteke su me privlačile od malih nogu, daleko više od jela i kuhinje. Možda je to trebalo da me osvesti i bude moj putokaz kod životnih odluka, ali sam ja prvo dograbila bojice i crtala bez prestanka, što je još jedan dokaz, da su pećinske slike zaista prve knjige čovečanstva.
Volela sam da slikam. I pokraj toga, ne obazirući se na sve te uporne znakove kraj puta, završila sam velike škole za ozbiljne ljude, ko što je bilo razumno i očekivano. To me je odvelo i dugo zadržalo daleko od sveta mašte, boja i slova.
Nakon dugih godina kalupljenja kroz module obrazovnih programa svih vrsta i stepena, konačno sam postala gotov proizvod spreman za korisnu, društvenu upotrebu. Naoružana specifičnim znanjem, ko neki vojnik, zaglibila sam se u blato hladne i sumorne realnosti, predajući se svetoj dužnosti spasioca sveta i ljudi. A ono što oči vojnika vide, posivi nekada sve boje. Blok se zatvorio i retko kada mi ponovo dolazio u ruke. Boje su se osušile u fijokama, odbačena platna požutela od vazduha i prašine. Prizori iz mašte postale su nenaslikane slike. A vreme je uvek nekud žurilo, isticalo, nestajalo, neumoljivo me vukući ka budućnosti.
Ali šta je budućnost? Postoji li ona negde? Kojim se putem stiže do nje?
Čitanje, ko veran drug iz detinjstva koji nas ne napušpta ni u dobru ni u zlu, pratilo me je na tom putu u obećanu i isplaniranu budućnost. Hvala Bogu što je stvorio pisce, i hvala njima na neiscrpnoj, stvaralačkoj energiji. Ne želim ni da pomislim, kakav bi svet bio da nije pisaca. Knjige su godinama bile moj kompas i štap u šetnji kroz unutrašnje i spoljašnje svetove. Ponekad bi mi se u glavi pojavili izlomljeni delovi neke čudne priče. Pokušala bi da ih sastavim u celinu, ali su se uvek raspadale ko kule od peska u dodiru sa malo vode t.j. papira.
Tako sam odustala i pisala povremeno o stvarima vezanim za profesiju. Priče o telu i prirodi. I biohemijskim procesima. Ponaked bi tamo utrčala neka neobuzdana, odbegla reč, kojoj tu nije bilo mesto. Stručni tekst je hladan ko pihtija iz frižidera. Snobovski se ograđuje od svega maštovitog. Beži od fikcije, ko od neuglednih rođaka. Ali, ja sam volela da se njime poigravam. Da ga izazivam. Da mešam suvoparne podatke i romantične priče, do granice dozvoljenog. Malo pomalo, u napisanom je bilo sve manje nauke, a sve više priča.
I tako je sve skoro neprimetno produžilo dalje.
Prestala sam da priče smišljam u glavi. Njih tamo nije bilo. Stizale bi u nju nekim misterioznim putevima iz duše, gde god ona obitavala. I već su bile napisane. Samo su falila slova i hitri prsti, da bi postale vidljive i ugledale svet. I krenule u potragu za čitaocima, koji su i ne znajući, tražili upravo njih.
Pisanje se otad neprestano bavi samnom, ko što kaže profesor Tadić. Bez povoda i najave neki detalj mi privuče pažnju, dok zamišljeno hodam ulicom ili marketom; pojavi mi se neka reč u mislima, neki nepoznati lik izroni mi pred očima, a od njih se zatim isplete ceo jedan svet koji jednostavno mora izaći na videlo.
Kad sklopim oči, ugledam tajanstvena vrata iza kojih postoji čitav jedan nepoznati univerzum i čeka me. Ključ držim u ruci. Kada zakoračim preko praga predamnom se pojavi scena, a na njoj glumci, ko na pozornici, kada se podigne zavesa. I radnja jednostavno krene…
Tako započinje svaka priča. Nabasali smo neočekivano na nju u jednom određenom trenutku i ona nezaustavivo teče dalje, ko reka. Moram je ispričati, ko zna zašto. Koračam njenim tokom, nekad lakše, nekad teže, ko Livingston kroz prašume, u potrazi za izvorom Nila.
Priče su tu, čekaju nas da ih nađemo i oživimo. Protagonisti su stvrni u onoj meri u kojoj smo i mi sami. Sve o njima mi već znamo. Ili barem naslućujemo. Posmatramo ih iz svih mogućih perspektiva, skidamo im sloj po sloj bića, ko ljuske sa glavice luka, dok ih ne obnažimo do kraja. Tada smo na samom izvoru. Izvoru suštine i misterije života.
U pričama, ja sam autor i glumac, publika i režiser. Alfa i omega tog izmišljenog sveta, daleko negde u svemiru, koji možda jeste nečija stvarnost. Ko zna, možda u tom drugom svetu neko upravo piše priču o nama, pomerajući nas ko figure šaha po crno-beloj tabli.
FINDING SUSAN 