„Ja, samo smo ja, i moje seme, krivi za sve“, mislila je, dok je po cele noći ležala budna među sebi sličnima, a ipak različitima. Nije mogla da spava. U nju je, jednostavno, ušao taj crv, i eto, otada nije imala mira. Sumnjala je da je zadnja iz svog starog, plemenitog roda.

Davno je sve počelo, prisećala se, još sa nekom njenom prabakom i jednim drvetom. Ta je bila baš podatna i našla se pri ruci, a zatim i nekako upala u tu ruku, pa ju je ruka prinela ustima, tim lepim ustima, kojima se bez trunke razmišljanja, podala sva sočna i puna spoznaje.

I tako, kad su zubi, iz tih čuvenih usta, odgrizli jedan zalogaj, sudbina sveta i ljudi bila je zanavek zapečaćena. Ništa više nikada neće biti isto, ko što je bilo nekada.

Eh, da je onda bio tu ovaj crv, pa da ih burgija. Crv sumnje. Ali ne, ništa se nije isprečilo na put plana one zmijurine. Lilit. Kakva paklena osvetnica. Klizila je, zmijolikog tela, po drvetu gde su rasli i zatim slatkim rečima sludela onu naivnu devojku, a plod semena njenih predaka, iskoristila, da bi postigla svoj zli cilj. A kakav cilj može odbačena žena imati, osim da upropasti muškarca koji ju je odbacio zbog druge.

Mučio se milenijumima njen rod  sa tom teškom karmom predaka. Ljudi su možda i zaboravili, ali njeni preci nisu. Prenosili su priču sa ploda na plod.

Kada su je sada ubrali i doneli u ovaj veliki market, rešila je da žrtvuje sebe i iskupi svoje pretke. U blizini njene korpe, bilo je puno alata. Ove noći, svi će saslušati njenu priču, hladni ko metal. Porota. Ako je proglase krivom, što je nosila u sebi seme izdajica, čekić će to potvrditi udarcem o sto, a sekira će je raspolutiti i baciti u đubre. Žrtvovaće se za sve. Zatvoriće krug koji se iznova ponavlja otkad je sveta i veka.

I bi ko što beše naumila. Presuda je bila jednoglasna, čekić je lupio, a sekira oštricom poletela ka njoj. Ali umesto da je prepolovi na dve, ona slučajno dokači uže o koje je visila korpa sa jabukama i preseče ga.

Jabuke, među kojima i ona, zadnja iz svoje vrste, padoše na pod i otkotrljaše se. Ona izlete ispod vrata pravo u neko dvorište, pod njušku radoznalog praseta.

“Ne, ne”, pomisli, ali prase je već zagrize i proguta.

„Bože, pa ja sam sasvim golo“ pomisli ono najednom, “ A povrh toga sam roze, a blatnjavo, ko prava svinja. Uzgajaju me da bi me pojeli i od mene napravili čvarke“, shvati ono, ne mogavši se načuditi, otkud su mu se sva ta saznanja, odjednom pojavila u glavi.

Videlo je najedanput ceo svet sasvim drugačijim očima.

„Mora da je to zbog one jabuke “, mislilo je prase, dok je u žurbi, trčeći kratkim  nožicama,  kidisalo ka rupi u ogradi, bežeći sa farme u slobodu.