Драги читаоче, кад би Ви неким чудним случајем, пролазили  око поноћи, покрај  прозора куће  број пет  у улици Краља Александра,  могли би,  скоро сваке ноћи, да опазите   чудну, плавичасту светлост, која тајанствено  исијава,  кроз  велики старински прозор,  окренут ка  улици.

Ако би Вас савладала радозналост, приближили би се, подигли на врховима прстију  и  завирили у  тај туђи свет,  нестрпљиви да  откријете тајну ове необичне мистерије.  Унутра, у полутамној соби, угледали  би једну погурену прилику са чупавом, неуредном фризуром на глави,  како седи  сама за столом.   Лице ове тајанствене особе,  обасјано  је мистериозним светлом. Оно само, у суштини,  обасјава таму око себе,  као што Мjесечина обасјава ноћ.

Извор те светлости , чак би га могли назвати Сунцем  овог малог универзума,  је плавичасти  екран малог  покретног компјутера. У њега, нетрмице, не трепћући,  зури  пар зеленкастих   очију.  Усне, са остатцима наранџастог ружа, мичу се,  шапћући  нечујно речи,  које прате очи,  летећи преко  покретних  цртица слова која ничу  једно за другим,   формирајући, с лева на десно, вагоне које путују  по белој површини екрана, као воз кроз снег.

„ Да ли би сте са мном сутра попили кафу?“  усне обликују речи неколико пута за редом, слог по слог, нечујно, па уши, испод  неуредне фризуре, не чују, али  мозак коначно схвати, па се очи одмах  раширише  и засијаше.

„ Аууууу…….аууууу, мили Боже!“  узвикује прилика у полутами.

Устаје  брзо од стола,  пролази  кроз собу сигурним кораком, избегавајући вешто,  намештај у тами. Пали светло у кухињи  и отвара плакар изнад  судопера.  Руком  вади  флашу  са жутом течношћу  из најдубљег дела плакара. Узима малу чашицу и налива  из флаше, пуни је до врха,  па саспе све у уста брзим покретом,  и прогута у трену.  Мало се затресе, као да ју је посула прашина,  па је  скида са себе.  Обрише   руком  уста  неколико пута  па остаде да стоји непомично,  испод  жутог кухињског светла,  зурећи пред собом ка помрачини  собе и светлећем  прозору  упаљеног екрана.

*

Пажљиви  посматрач, коме је већ све ово мало  заголицало радозналост, и не слути да  је  сведок једне  љубавне везе у настајању.  Ако се може нешто такво рећи,  ослањајући се искључиво на  оскудним информацијама  које је нудио призор пред нама. Госпођица Јовановић, тако се зове ова  тајанствена  прилика,  је у ово глуво доба ноћи, већ месецима размењивала   поруке преко месинџера,  са  непознатим господином,  кога је упознала на  социјалним  мрежама. Фин  и културан  џентлмен, који се представља  као Паја.

Паја  је био  веома речит, али одмерен у својим коментарима,  и она је одмах  осетила да се ту ради  о дивној особи. Особи  са принципима.  И још важније, особи од  укуса, која је осим тога, поштовала  и   ред,  васпитање и  културу опхођења.  Ненаметљиво, али ипак  без грешке, изналазио је начине да јој изрази своје дивљење. Увек се  с њом  слагао око свих важних питања. Око проблема уличног ђубрета, на пример, кад ју је  неки  неваспитанац, напао погрдним речима. Господин Паја ју је тако  достојанствено и са стилом заштитио. Потом су прешли на мале поноћне разговоре. Размењивали су поруке сатима.  И ни једном од њих није било досадно.    

   Да, може се рећи да су се њих двоје истински спријатељили  последњих неколико месеци. Макар да је све то било, чудне ли речи, само на „мрежи“.  И сад, изненада, он је   одлучио да учини велики корак напред. Позив на  кафу. Хоће да се упознају.  Није знала шта да му одговори. Хоће и она.  Али!  Увек у животу постоји неко „али“. Да није можда пребрзо?  Опасно? Неугодно? Шта ако јој се не свиди? Или она њему? Бојала се реалности, морала је коначно себи то да призна. Мрежа је била сасвим друга ствар.

Госпођица Јовановић и не примећује,  да  Ви, радознали читаоче, вирите при дну прозора и проматрате ове њене  душевне дилеме. Несвесна  да је прате ваше  радознале очи, она прилази  клавиру, пали стару лампу од китове коже и загледа се у  слике, урамљене старинским оквирима и  поредане на њему.  Пажљивим посматрањем Ви би   свакако приметили,  да тамо нема  слике,  која  није стара бар тридесетак па и више година.   Већина је  у  црно белом формату. Или сепији.  Углавном су то породичне слике. Госпођица,  као мала  девојчица у лакованим ципелицама. Она на  матури, са дипломом у рукама.  Свира клавир, у цицаној   црвено-бјелој хаљиници,  док јој густе шишке падају преко чела на очи. Некад  ја лепо свирала. И певала. Волела је музику.

На осталим сликама, види се углавном,  крупан човек са брковима, обучен  у униформи.  Стоји сам,  испрсивши груди, у капуту са великим месинганим  дугмадима  и кожним опасачем. Седи на столици испред завесе од  велура.  У  центру је групе, млађих особа у сличним униформама.   То је господин Јовановић, некад виђен и важан човек. Врховни начелник полиције, који, Бог да му душу прости, већ годинама спава испод сјене великог бора на градском гробљу.

А ово је она сада. Некадашња лепотица и началникова кћи. Татина ћерка. Јединица. Без мајке од малена. Одгајана строго, али с љубављу. Ништа није било довољно добро за њу, госпоћицу Јовановић. Тата  је најуријо све оне  неозбиљне момке, клемпавих ушију и покварених зуба, који су се  смуцали око куће и око ње. Не, није ју он хтео дати за свакога. Па где би то могло. Није ваљао један, па није ваљао други. А време је пролазило.  И пролазило. И онда прошло.

Началникова кћи, стајала  је крај овог истог прозора, из дана у дан, блједела од сунца и месеца и полако исчезавала, док су године неприметно пловиле крај њихове куће, односећи, њој младост и лепоту, њеном оцу,  титуле, новац  и здравље.

„Ех, тата, тата“, помисли она сетно.  „ Имао си ти за мене велике планове. Не  баш ово, непознати,  невидљиви  човек из светлеће таблице“.  Али времена се мењају. А оца одавно нема, да је посаветује. Да је задржи на правом путу.

Ви сте вероватно до сад већ много тога запазили, драги читаоче. Мора да сте се осврнули  мало око себе и видели  те пожутеле и неокречене рамове, некад сјајно белих прозора, запуштену башту и поломљену ограду, која раздваја ову, некад лепу кућу, од улице. Права  вила је та кућа била једном, понос господина начелника, са степеницама од мермера,  витким стубовима и тремом испред великих, улазних врата од дебеле  храстовине.

Наравно, да јесте, па кад сте се и сами провукли кроз рупу у огради.  Овде све некако мирише на трулеж. Трулеж дрвета, трулеж земље, трулеж  осећања, труле успомене.  Кућа је у  тужном пропадању, вапила за данима кад је  врховни начелник у високим кожним чизмама до колена, шетао двориштем са  рукама подбоченим о струк и надгледао  како његови подређени  мешају малтер, фарбају  фасаду бојом  зреле кајсије, уоквирују прозоре белим, окреченим опшивцима од малтера, секу зелену ограду, косе траву, саде дрвца. Каква је то милина била. А сви сретни и распевани. Началник, што му кућа сија, а не плаћа ни динара, помагачи, што, ето, „ добровољно“ помогоше свом претпостављеном. Тада су људи били некако веселији.

Био је и онда, ту неки момак који се звао баш Паја. Неко младо, жгољаво полицајче, увек насмејано. Он је све нешто фарбао прозоре  салона, па чистио окна, па поново фарбао. Ко би то бројао, колико је само пута са бојом пролазио једне исте рамове. А и она је  била тамо. У салону. Вежбала партитуре,  са професором клавира.

„ Поново, молим вас поново“ викаше професор док му је брадица дрхтала од нестрпљења. „ Драга госпођице, ја стварно не знам због чега, али  ви данас уопште немате концентрацију.“

А она је црвенела и грешила. Грло јој се сушило. Прсти је нису слушали, дирке су јој бежале. Младић  је погледавао у њу испод ока. Професор је лупао по столу.  Ништа од вежбања тог  дана. Ушао је началник и намрштено погледао младића са четком у руци,  па му дао знак, да се покупи и оде.  Није  се појавио наредног дана.  Ни следећег. Премештен је, рече јој његов колега. У други град, далеко, тамо доле уз реку.

Ето, тако је било некад, кад  се кућа градила.

Е сад, док сте се Ви, мој читаоче, радознало освртали по башти у потрази за некадашњим лејама цвећа и великим, масивним  жардињерама од камена и гипса,  у соби, наша се јунакиња храбро   вратила испред  светлеће површине где су још титрала она слова од малопре и  скупивши сву преосталу храброст, написала : „ Може, свакако. Кафа, зашто да не? Уколико уистину желите,  ја се слажем.“

Неколико  минута  не појави се ништа. Бјелина. Чистина.  Већ се каје. Шта јој је ово све требало? Можда се предомислио? Није му требала одговорити. Није….

Док је она водила борбу сама са собом, ново коло слова крену по екрану с лева на десно.

„ У два сата,  у башти  ресторана  у парку“ – стајало је исписано.

Приметили сте, свакако, ако сте још који минут  изгубили вирећи кроз прозор, да је особа у соби одједном почела  да хода тамо – вамо, горе – доле, као да је ни једна столица није могла задржати. После прилично дуге шетње, напослетку се примирила, па отишла  у купаоницу и тамо се задржала веома, веома дуго. Довољно дуго, да Ви изгубите  стрпљење и почнете да тражите ону рупу у огради, која води на улицу. Али, у последњем тренутку пре вашег одласка,  поново  се појавила у соби. Изгледала је  другачије. Скоро као ванземаљац.  Глава јој  је била умотана у некакву сребрену фолију испод које  су вирили увијачи за косу. Лице  је намазала дебелим слојем зелене креме. Можда то и није била крема,  већ нека маска од глине за улепшавање.   Прилегла је таква на каучу, сребрено-зелена, као какав чудни инсект и пустила телевизор. Није успевала  да прати програм. Устајала је  свака два минута и нешто доносила, односила, преуређивала и премештала. На крају, напокон, примири се и заспи. Али до тад  сте и Ви, читаоче, наш случајни сведок-посматрач, већ били одавно у свом дому и наравно, спавали  сте у својој топлој постељи слатко сањајући.

Само да вам кажем, ако сте још увек радознали, до краја те  ноћи, ништа важно нисте пропустили.

***

1.2.    

Паја  је рекао да ће у ревер  ставити  црвену ружу. Носиће  беле панталоне и  маринско плави  сако.  Познаће га од прве, уверавао ју је. Седеће у башти, окренут према улазу.

Била је узбуђена од  раног јутра. Ормар отворен, све хаљине  разбацане по кревету, столицама, поду.  Сребрена фолија од јуче,  лежала је згужвана на јастуку. Безбројне бочице лака за нокте заузеле  су потпуно ноћни  сточић.

У малој купаоници, која је имала само стару каду за купање и мали умиваоник  владао је неред. Метални увијачи за косу, са рупицама,  били су разбацани посвуда. Гледала је  себе у огледалу без рама, накривљеном изнад умиваоника,  на оронулим белим прочицама зида,  као прилепљени  фластер на болно лице. Сребрени премаз на доњој страни  ољуштио се од влаге,  па кад би се погледала, изгледало је да јој рђа нагриза  лице.

Покушавала је да се нашминка. Није јој баш полазило за руком. Као да то ради први пут у животу. Измучила се са маскаром.     У торбици је налазила само масне,  светлуцаве сенке за очи, старе и неколико деценија, а ружеви су били и одвећ црвени за дневно светло.

Спремање је потрајало.

Знате ово, драги читаоче, зар не? Пошто вас радозналост није остављала  на миру, Ви сте, као случајно,  око пола два,  опет прошетали  алејом  улице Краља Александра, таман на време да видите како се једна незграпна прилика  помаља колебљиво иза дебелих храстових врата на улазу куће  број пет и полако њишући се и  држећи у рукама велику ташну, силази степеницама.

Учинила вам се збуњеном и несигурном. Свакако, она је то и била.  Изашла је на улицу, застала на тренутак, осврнула се на све стране, као да нешто тражи, па полако  кренула у правцу  парка.

Превише је нашминкана, помислили сте.  Изнад зеленкастих очију, капаци су били намазани тамноружичасом  бојом,  а очи  уоквирене  дебелим слојем црне оловке и маскаре. Лице је било превише запрашено светлим пудером, што је наглашавало  увеле, спуштене  ка земљи, образе. Изгледала је као  неки дух из прохујалих времена. Очи, два црна прореза, још више су се истицали на таквом лицу. Кармин је био за нијансу прејак, а контуре усана  су пре наликовале рубу тестере,  него  глаткој, заобљеној  линији.   Врат је вешто сакрила свиленом марамом  на пруге. То је бар било на свом месту.

Госпођица Јовановиђ  је одабрала  дводелни сиви костим, чији је крој одавно изашао из моде. Сако широких рамена и са великим реверима, у којим је уметнула знак за препознавање, пупољак црвене руже, био је дужине испод кукова па је незграпно  пресецао  њену фигуру која је и без тога била нејасног облика. Сукња јој је била предугачка и сметала јој у ходу. Посматрачу са стране, чинило би се да је ходала у каквом џаку за кромпир.

Од свега овога, ипак, најгора је била фризура.  Чврсто натапирани и укрућени чуперци излазили су непослушно,   у свим правцима, из централне масе  око главе, уплетене мистериозним методама у виду великог  гнезда.

Знам да сте негодовали у себи,  драги читаоче. Чак сте почели и да размишљате, како да спречите катастрофу на помолу.

Прилика је доста хитро корачала испред вас, а ви сте пожурили корак, смишљајући неки добар разлог да је предусретнете и задржите. Ко зна зашто сте се толико упетљали у развој догађаја? Али већ сте били до гуше у свему овоме и повратка није било.

И тако,  баш кад је она скренула десно око једне окуке на раскрсници, и већ била опасно близу парка, вас појури једно бесно псето које истрча лајући из неког  дворишта на улицу. Били сте сигурни да је псето било узнемирено  јаким, слатким мирисом  госпођициног парфема који је остављао траг у ваздуху, али  ето ви сте му се нашли на путу, па сте настрадали. Морали сте да се спасавате и да бежите од помахниталог пса, а дотад је прилика већ прешла главну улицу и изгубила се на улазу у парк.

Коначно, псето вас остави на миру и  отрча за точковима неких кола, која веома брзо пролетеше улицом, а ви сте трчећи побегли у парк и пожурили ка башти ресторана, који је у ово доба дана био препун људи.

На срећу није било прекасно. Госпођица Јовановиђ  је  несигурно стајала неколико корака од улаза и нешто  се предомишљала.

Већ сте подигли руку да јој махнете,  скоро да сте је сустигли, али она окрену главу не видевши вас и нагло закорачи кроз пролаз и уђе у башту.

И баш у том тренутку на њу налети једна весела и бучна група младих људи. Неколико младића и једна девојка смејући се гласно и вичући,  појурише ка улазу баш у моменту,  кад се на њему појави наша госпођица. Младић на челу ове дружине, држао је девојку левом руком око паса и био окренут главом ка назад, нешто весело говорећи  друговима иза себе, што је проузрочило  гласан смех целе групе. Било је прекасно да види прилику на улазу, па налете на њу свом силином и сруши је.

Са осећајем очаја гледали сте како госпођица Јовановић пада у прашину, наочиглед свих гостију у башти. Ташна јој одлете  неколико метара даље, марама се развеза, сукња се подиже изнад колена, а чарапа се на њему поцепа.

За тренутак сви заћуташе и погледаше у њих, немо пратећи неугодну сцену. Један млади конобар  брзо се снађе и крену ка прилици која се ваљала по земљи.

Младић грубо одгурну девојку од себе, отресе панталоне и намести косу која му се разбарушила од судара. На лицу му се прво појави запрепаштење, па неверица и на крају бес. Такво нешто није смело да се њему догоди. Погледа у своје пријатеље који су стајали иза њега, сузджавајући  смех и гледали у земљу гуркајући једно друго. Погледа у девојку,  која окрете главу у страну, да је не види како скрива осмех. Онда се полако окрену и  погледа у прилику испред себе, која се трудила да се усправи, тражећи рукама ташну и вукући сукњу преко рањеног колена.

„ Хеј ти!“ , викну младић нервозно и љуто је погледа. „ Хеј стара, па да’ л ти побогу гледаш куда  ходаш, а? Па шта је теби матора будало, где си то кренула? Је’ л видиш шта си од мене направила? Покварила ми скупо одело. Знаш ли ти колко ово кошта? Или тебе то не интересује? Шта ти знаш шта је скупо? Погледај се само.“

Сви у башти су ћутали. Конобар стиже до госпоћице и помогну  јој да устане и да се среди. Подигну јој ташну и пружи јој је. Она је прихвати дрхтавим рукама. Ухвати је под руку и поседе је за један празан сто.

Младић га посматраше са презиром. Чекао је да се и њему пружи дужна пажња, али нико му се не обрати.  Фркну љутито, заглади косу, повуче рубове сакоа ка напред и доле, закопча дугмад,  па погледа у своје друштво, које је у међувремену набацило озбиљне изразе лица и рече им заповеднички:    „ Хајдемо из ове рупе!“

Прошли су поред вас, читаоче, зар не, опет насмијани и бучни. Ви сте потресено зурили у призор у башти. Госпођица је пила воду са шећером, коју је  донео љубазни конобар. Још није могла да дође к себи. Било вам је жао ње, да, свакако да вам је било жао. Кад сте закаснили, шта сте сад могли да урадите.

Неколико столова иза, приметили сте високог и лепо обученог  господина. Беле панталоне, плави сако. Господин је сакрио лице иза раширених новина. Ипак посматрао је сцену вирећи,  без посебне реакције. Видели  сте да је полако, неприметно,  из ревера извадио  пупољак црвене руже и бацио га  даље од себе у башту. Онда је без много буке,  устао и отишао до шанка где је платио рачун и изашао на задњи излаз из баште.

Гледали сте немоћно за њим, како полако и сигурно корача стазом која је вијугала између дрвореда, и удаљава се у дубини парка, све  док није сасвим исчезао.

***

ЗврррррррррН !

Шта је сад ово?    Огласило се неко звоно. Где то звони тако гласно? ! Нагло сте се усправили. Где сте? Ох, па Ви сте то код куће у својој сопственој  постељи. Успавали  сте се. Шта је то с вама побогу драги читаоче?  Хајде, хајде пожурите с тим облачењем.  Све сте ово изгледа само сањали. И то у по бела дана.

А чека вас прича. Недопричана.

Пожурите, већ ће скоро два сата!

И ево вас, за час спремни, трчите  ка парку. Свакако, па морате довршити нашу причу у коју  сте се од радозналости, наивно, увукли до гуше.

Скоро сте стигли  до ограде баште. Полако се примичете.  Ма шуњате се, шуњате, да назовемо ствари правим именом.  Близу сте  трећем столу с лева, до саме ограде. За њим седи један старији господин пријатног изгледа. У реверу му је пупољак црвене руже.  Човек је витак али мишићав. Беле панталоне су беспрекорно чисте, Сако маринско плави. Обријан свеже, само бркови остављени на лицу. Коса је сасвим  седа, али густа и лепо зачешљана.

Прилази му један млади кнобар. Са њим иде нека прилика.     То је једна мало старија дама пријатног изгледа. Чини се као да она неприметно оклева. Помно је посматрате. Лепо је очешљана. Пунђа тамно риђе боје скупљена је на потиљку. Лице, само са благим ружем природног тона, на уснама. Две мале  бисерне наушнице сјаје на ушима, ниска бисера око врата. Нема прстена на рукама. Хаљина,  тамнољубичасте боје,   лако јој и лепршаво пада преко струка и кукова до испод колена и издужује јој фигуру. На грудима, причвршћен украсном иглом, стоји пупољак црвене руже.

Конобар говори и показује нешто рукама. Сигурно их представља  једно, другом, мислите ви. Мушкарац се осмехује па устаје са столице. Пружа руку дами и лако се наклони. Жена прихвата пружену руку и стегне је. Он јој придржава столицу и помаже да седне. Почињу полако разговор. Како што можете да видите драги читаоче, то је угодна конверзација која се одвија са лакођом. Већ се обоје осмехују. Сад он, потом она. Примећујете, и очи им сијају, па се цакле, па онда већ блистају као звезде.

Ето, напокон. Сад можете бити сасвим задовољни.

Прича је дошла до краја.

А сваки крај, то је само нови почетак. Неке друге, још интересантније приче.